Да је Србија експонент руске политике на Балкану неретко смо имали прилике да чујемо и пре избијања рата у Украјини.
Сада када је сукоб између Русије и Украјине постао трагична реалност, то постаје кључни наратив и део стратешке политике појединих кругова на Балкану. Односно, делује да политичке елите у Загребу, Подгорици, Приштини и Сарајеву овакав развој ситуације на глобалном плану доживљавају као „дар са неба“.
Бошњачка политичка елита је са великим нестрпљењем очекивала долазак Џоа Бајдена у Белу кућу верујући да тиме добијају најмоћнијег саборца на путу реализације идеје унитарне БиХ. Довољно је само се присетити њиховог одушевљење његовом победом на америчким председничким изборима 2020. године, али и нестрпљењем да се коначно посвети нерешеним питањима на Балкану.
На жалост сарајевских политичких кругова, Ковид 19 и снажне унутрашње поделе у САД, повезане са горућим спољнополитичким изазовима, нарастајућа моћ Кине и непријатељских однос са Русијом, држале су фокус САД-а подаље од БиХ.
Балкан, у првој години мандата нове америчке администрације, није спадао у круг примарних тема интересовања Беле куће и Стејт департмента.
Нестрпљење у Сарајеву, самим тим, расло је као и уверење да ће 2022. година бити прилика да се САД окрену и БиХ. Став у том правцу развијао се не само као последица жеља Бошњака, него и услед појачане дипломатске активности САД у нашем региону. Нова америчка кадровска решења на Југозападном Балкану подгревала су очекивања босанских муслимана да се ближи тренутак решавања питања унутрашњег уређења БиХ.
Међутим онда се десио рат у Украјини, догађај који је бошњачку политичку позицију у БиХ додатно ојачао. Сукоб на истоку Европе до те мере је нарушио однос Русије и Запада да је сваки утицај Кремља у БиХ, или било где на Старом континенту, постао највећа јерес. Пошто се српски члан председништва БиХ Милорад Додик, кључни противник унитаризације БиХ, у својој политици отпора тежњама из Сарајева ослањао на Москву, дошао је у незавидну ситуацију. Неминовно наћи ће се под још жешћим притиском Запада, а следствено томе на „линији ватре“ биће и Република Српска.
Управо зато из Сарајева се претходних дана генеришу вести о томе да је Србија, јер није увела санкције Русији, отворено стала на њену страну.
Потурају се лажне вести о доласку првог обавештајца Кремља Николаја Патрушева у Београд, не би ли се фокус бар дела „западних јастребова“ преусмерио са истока Европе на Балкан и Србију. У Сарајеву добро знају да је Београд ослонац свих Срба у региону, а самим тим и онога што им представља „кост у грлу“, Републике Српске. Зато се ти хистерични покушаји да се Србија и Српска у овом рату представе као савезници Русије појачавају и неће престати.
И није ово никаква нова стратегија Сарајева, већ сам поменуо да се тај наратив форсирао и раније, али свакако је постала примарна. Јер, у овако напетим односима на глобалном нивоу, питање ко је на чијој страни постаје есенцијално.
Што је најгоре, тај наратив о Србима као савезницима Русије, ускоро ће прихватити готово сви западни званичници.
Нема сумње да ће то постати и њихова тактика, али пре свега за сламање политичке неутралности Србије. Као што ће Бошњаци користити Запад не би ли укинули Републику Српску, тако ће и Запад користити Бошњаке као директну претњу Српској, а индиректно Србији.
Зато овај рат у Украјини неће пуно променити ставове и досадашње позиције политичких чинилаца, али ће убрзати динамику унутрашњих процеса у БиХ. Наиме, Запад је и до сада био на страни бошњачких интереса, али, у новим околностима, заступаће их са додатном одлучношћу. И то не само зато што тиме кроји БиХ по својој мери, већ пре свега зато што на тај начин шаљу поруку Београду, да је политика неутралности неприхватљива.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
