Једна од главних улица у Новом Саду је и Змај Јовина улица, названа по дечјем писцу, прваку српске романтичарске поезије и лекару Јовану Јовановићу Змају.
Змај Јовина је дуго носила име Главна улица, на различитим језицима којима се у вароши новосадској говорило, али је исто тако носила и многа друга имена, пратећи историју града у коме се налази.
У време Аустрије на немачком се звала Hauptgasse.
Након револуције 1848/49. звала се Магазинска улица, из разлога што се у њој дуж целе улице налазио велики број трговачких и занатских магаза (продавница), док се на калдрми продавала пијачна роба.
Пијачна роба се продавала дуж ове улице све до периода између два рата, када су тадашњим новим урбанистичким планом установљене Рибља, Футошка и Темеринска.
У другој половини 19. века враћен јој је назив Главна улица, али на мађарском Fö utca, да би јој име касније било промењено у улица Лајоша Кошута.
Између два светска рата улица је носила име Краља Петра I.
За време Другог светског рата, током окупације носила је име по лидеру фашиста Мусолинију, да би јој након ослобођења на кратко време био враћен назив Краља Петра I.
Како су политичке прилике биле другачије него у периоду пре рата, врло брзо је понела име Маршала Тита.
Међутим, како је данашњи Булевар Михајла Пупина ипак репрезентативнији, одлуком тадашњих власти он је именован Булеваром Маршала Тита, а Главна улица названа је улицом Јована Јовановића Змаја, или по новосадском Змај Јовином.
Све до тог тренутка (тачније од смрти Јове Змаја па до тог тренутка), улица Златне греде носила је име по нашем великом песнику.
Изглед улице кроз векове и најважнији топоними
Изглед улице се кроз векове значајно изменио, али оно што јој је остало карактеристично је велики број људи који је њоме пролазио. У том смислу, одувек је била „жива“.
Врло дуго није била калдрмисана, па су пролазници током кишних дана гацали по блату, а кад „упече звезда“ током летњих месеци гушили се у прашини.
Оно чиме ова улица може да се похвали је да се у њој налази најстарија кућа у граду (додуше ово признање мора да подели са суседном Дунавском, јер кућа једном страном гледа на ту страну).
У питању је кућа „Код белог лава“ саграђена у првим деценијама 18. века.
То је једна од ретких грађевина која није срушена у бомбардовању 1849. године.
У пасажу те зграде скривен је механизам из 1730. године који је припадао бунару из кога су се становници снабдевали водом из Дунава.
На жалост, овај податак осим туристичких водича познат је веома малом броју Новосађана, па осим мале плочице са обавештењем шта се ту налази, нема никаквих других информација.
Отвор бунара у којем се још увек налази старински механизам затворен је металном решетком, па ипак поједини несавесни пролазници нађу за сходно да баце нешто од свог смећа управо на ово место.
Па ипак, док за овај бунар, својеврстан историјски споменик, још има наде, исто се не може рећи за други бунар који се налазио у непосредној близини.
Наиме, на углу Змај Јовине и Милетићеве, новосадски трговац и добротвор Сава Вуковић подигао је 1797. године велелепни мраморни бунар.
Овај бунар тешко је оштећен током бомбардовања 1849. године и дуго времена није обнављан, а о његовом грандиозном изгледу остало је само предање.
Такав, неугледан и запуштен, постао је место окупљања беспосличара и сумњивих ликова.
Како се тако нешто није могло толерисати, власник трговине и куће пред којом се бунар налазио је самоиницијативно пренео у порту Саборне цркве мраморне плоче које су га украшавале, док је сам бунар засут.
Осим Вуковићевог бунара, на истом овом месту од фебруара 1749. године, па наредних 68 година налазио се стуб срама.
Постављен је након што су становници Петроварадинског шанца (како се тада звао Нови Сад) добили повељу слободног и краљевског града, те решили да се обрачунају са криминалом и неморалом.
Стуб срама био је намењен беспосличарима који се задрже више од пет дана у граду, за коцкаре у јавним локалима, за галамџије ноћу по улицама, пијане службенике у радно време и сличне прекршиоце јавног реда и мира.
Казна се изводила ударцима бича или штапа, а остало је записано да је прва таква казна извршена 5. марта 1749. године над деветнаестогодишњем чизмарском калфи (помоћним радником) због псовке.
Како је време одмицало, а Нови Сад се све више развијао и мењао, престала је и потреба за оваквим местом и видом кажњавања, па је стуб срама на захтев грађана уклоњен 1817. године.
Трећи значајан топоним који се налазио на овом месту је Богојављенски крст, израђен од ружичастог мермера.
Тачну годину настанка овог споменика тешко је утврдити, јер је током бомбардовања Новог Сада 1849. године изгорела и архива Епархије бачке, а делом је оштећена и сама архива Града Новог Сада.
И сам крст је био тешко оштећен током овог трагичног догађаја, а обновила га је 1867. године позната новосадска добротворка Марија Трандафил.
Први траг о њему може се наћи на плану тадашњег насеља из 1745. године, дакле док Нови Сад још није био Нови Сад, већ Петроварадински шанац.
Овај крст некада се налазио на углу Змај Јовине и Милетићеве, и ту је у континуитету стајао све до почетка 20. века, да би због изградње трамвајске линије и постављања шина био измештен испред Владичанског двора, на место где се данас налази споменик чика Јови Змају.
Након Другог светског рата, почетком 1950-тих, тадашње власти су због новог урбанистичког плана хтеле да поруше овај крст, чему су се црквене власти оштро успротивиле.
Уследила је дуга борба световне и црквене власти око судбине најстаријег новосадског споменика.
Спор је на крају дошао до Врховног суда, а окончан је компромисним решењем, да се крст мора уклонити са тадашње локације, али неће бити уништен, него премештен у порту Саборне цркве, где се и данас налази.
Од осталих објеката у Змај Јовиној улици треба поменути и зграду са уличним бројем 4, под називом „Својина“.
Ова зграда одувек је припадала Српској православној цркви, а да је тако обавештавао је натпис „Својина Српске православне цркве“ који се налазио на фасади. Због тога су је Новосађани краће прозвали „Својина“.
Током бомбардовања града 1849. године, иако је већи део улице био разрушен, ова зграда за чудо није претрпела оштећења.
У њој је својевремено био смештен Суд (Трибунал), а како се градска администрација више пута селила, једно време је служила као Магистрат (Градска кућа), и то ни мање ни више већ 6. по реду.
Међутим, у историји града много је познатија по биоскопу „Корзо“ који је у њој отворен 1910. године.
Велелепна палата која се налази у Змај Јовиној улици под бројем 23 позната је по томе што су у њој својевремено живели тадашњи политички лидери Срба, Светозар Милетић и Јаша Томић.
На самом крају Змај Јовине улице под бројем 27 налази се Владичански или Епископски двор, саграђен за потребе бачких епископа.
Први епископски двор у Новом Саду саградио је владика Висарион Павловић 1741. године у непосредној близини тек изграђене Саборне цркве.
Главна фасада била је окренута ка једном забареном рукавцу Дунава, у правцу данашње Рибље пијаце.
О великом „смраду и дреки“ многобројних жаба и недостатку чистог ваздуха и Сунца, као о великом проблему господе бачких епископа, писао је касније, крајем 19. века, у својим сећањима, хроничар вароши Михајло Полит-Десанчић.
Утисак је да управо због наведених проблема и није било неког већег жаљења када је двор срушен у бомбардовању јуна 1849. године.
Питање градње новог двора покренуто је одмах 1849. године, а Велика резиденција бачког епископа завршена је 1901. године.
Данас се испред Владичанског двора налази споменик Јовану Јовановићу Змају, по коме је улица и добила име.
Иако је ова улица данас пешачка зона, те представља омиљено шеталиште Новосађана и посетилаца Града, некада је кроз њу текао густ саобраћај.
Почетком 20. века, када је нови сад добио трамвајску линију, кроз ову улицу је једним делом пролазила Линија један.
Ова линија је ишла од бање и болнице дуж Футошке улице, Јеврејске, Змај Јовине поред Владичиног двора и онда овом улицом и Темеринском до канала, где је био крај линије.
Оним млађим читаоцима можда ће изгледати необично, док ће се они мало старији сигурно сетити, све до 80-тих година 20. века Змај Јовина улица била је прометна саобраћајница.
Тако је било све док тадашње градске власти нису одлучила да, по угледу на многе светске градове, старо језгро Града претворе у пешачку зону.
Иако је густ саобраћај и смог оставио трага на фасадама кућа ове улице, оне су у великој мери обновљене, па Змај Јовина улица данас представља једно од најлепших шеталишта у Новом Саду.
Осим великог броја трговина различите робе, у њој и у њеним пасажима се данас налази и велики број угоститељских објеката, који укупно доприносе економији Новог Сада.
Сваког јуна, испред споменика чика Јови Змају одржава се фестивал Змајеве дечје игре.
Први фестивал је одржан у јуну 1957, под именом „Фестивал дечје поезије, драме и луткарског позоришта“.
Његов организатор је била Матица српска у Новом Саду, а 1969. године, назив је промењен у „Змајеве дечје игре“.
Основна идеја фестивала је да окупи писце, илустраторе, критичаре, издаваче, уреднике и читаоце књижевности за децу из Србије и шире.
Прича о чика Јови Змају
Јован Јовановић Змај био је један од највећих лиричара српског романтизма.
По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа.
Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима.
Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.
Свој надимак чика Јова дугује случајности
Наиме, као и већина Срба из тог времена у Војводини, велики значај придавао је Мајској скупштини, одржаној 1848. године. На том скупу у Сремским Карловцима Срби су прогласили аутономно Српско војводство (Српску Војводину), што је у оно време био догађај од великог политичког и друштвеног значаја.
У његову част чика Јова је поред свог имена увек дописивао 3. мај (датум одржавања Скупштине). Једном се догодило да је у потпису изоставио тачку после броја три, па је трећи дан маја постао – Змај!
Захваљујући овој малој омашци, Јован Јовановић је добио надимак по коме је и данас најпрепознатљивији.
Ово није био једини надимак чика Јове Змаја.
Наш познати песник Лаза Костић је забележио да су Јована Јовановића звали Киш Јанош, што на мађарском значи Мали Јован, што је надимак који је Змај, због готово исте, ситне грађе, поред имена наследио од свога деде Јована: -”Зар онај омањи, вижљиви, љепушкасти, милокрвни младић – и змај?”
Прва разгледница на свету
Прву разгледницу на свету штампао је управо сатирични лист “Змај”, на чијем се челу тада налазио Јован Јовановић.
Познати цртач и катрограф Петар Манојловић је предложио Змају да изради специјалне илустроване дописнице како би читаоци могли лакше комуницирати са редакцијом овог листа.
Ова прва светска разгледница била је отиснута у бакрорезу на картону формата дописне карте на основу Манојловићеве скице.
Урадио ју је познати бечки резбар Валдхајм, који је наручену количину редакцији предао априла 1871. године.
Разгледница је имала слику на предњој страни са простором за адресу и маркицу док је позадина била празна са простором за писање саопштења.
Познанство са Теслом
При доласку у Београд 1892. Никола Тесла се сусрео са Змајем, чију је поезију необично ценио. Змај је тада први пут јавно прочитао своје стихове, намењене Николи Тесли. Тесла је ганут топлим речима свог књижевног идола, очевидно потресен, заплакао и пољубио Змаја у руку и у заносу рекао:
„Кад ми је било најтеже у Америци и када сам био од свих одбачен и несхваћен, с горким сузама читао сам Вашу поезију, а сада Вам обећавам да ћу Ваше стихове превести на енглески језик и у Америци објавити.“
Тесла се по повратку у Америку, заjедно са својим пријатељем, америчким песником Робертом Џонсоном, потрудио да Змајеве песме буду преведене и објављене у Америци. За то издање написао је предговор, у коме је писао о томе како су Срби били изванредни у народном песништву, али да су такође имали и многе велике песнике, те да од савременика „нико није постао дражи млађој генерацији од Змаја Јована Јовановића“.
Преводи змајевих песама су први пут објављени у часопису ен. Тhе Century Magazin за 1894. годину, чији је уредник био Џонсон, а касније су објављене у једној антологији поезије различитих народа и аутора издатој у Лондону и Њујорку 1897. године, под насловом „Песме о слободи и остале поеме“ (енгл. Songs of Liberty and other Poems).
Захваљујући Теслином залагању, Змај је уз Вука Караџића, био једини српски песник, чије су песме могли да читају амерички читаоци још у 19. веку, још за Змајева живота, а дуго времена то је био и једини превод Змајеве поезије на енглески језик.
Преузмите андроид апликацију.
