Успомене и сећања из живота могу заиста да вам пролете пред очима док умирете, потврдило је истраживање објављено пре неколико дана у часопису „Frontiers in Aging Neuroscience“.
У студији је описан мушкарац који је био спојен на уређај за скенирање мозга након што је претрпео срчани удар, па потом умро.
Снимци мозга, које досад још никада нису направљени на умирућем човеку, показали су да је мушкарац имао врсту можданих таласа повезаних са сећањима, медитацијом и сновима непосредно пре него што је његово срце почело да куца, па чак и неколико секунди након тога.
Ово откриће поновно је покренуло питање тренутка у којем се живот заиста завршава, а уједно и пружило утеху блиским особама умрлог, сматра доктор Ајмал Земар, неурохирург са Универзитета у Луисвилу.
Студија је пратила 87-годишњег мушкарца који је 2016. године примљен у болницу с крварењем у подручју између лобање и мозга.
Лекари, укључујући и доктора Земара, су уклонили угрушак, али три дана касније код мушкарца су се јавили епилептични напади.
Према стандардној процедури, лекарски тим је пратио пацијентово стање електроенцефалограмом или ЕЕГ-ом како би утврдили узрок напада.
Али, пре него што су успели да одреде одговарајућу терапију, мушкарац је доживио срчани застој и умро.
„Управо то је разлог зашто је скенирање мозга умирућег човека тако ретко. То је нешто што не можете да испланирате. Ниједна здрава особа неће да иде на ЕЕГ пре смрти нити ми можемо тачно да знамо када ће нека болесна особа да умре како бисмо снимили такве сигнале“, објаснио је доктор.
ЕЕГ умируће особе је показао да је 15 секунди пре него што је срце престало да му куца, мушкарац доживео високофреквентне мождане таласе који се називају гама осцилације, као и неке спорије осцилације укључујући и тета, делта, алфа и бета.
Ти таласи се повезују с концентрацијом, сновима, медитацијом, призивањем догађаја и слика из памћења и флешбековима.
„Оно што нико није очекивао јесте чињеница да су се осцилације наставиле и након што је срце престало да пумпа крв у мозак. То нас је највише изненадило“, рекао је доктор Земар.
Најлепши моменти
Њему и његовим колегама требало је готово шест година да објаве студију делом и зато што су чекали да виде да ли ће да се појави још неки сличан случај.
Пронашли су само једну сличну студију на пацовима код којих су научници индуковали срчани застој док су им истовремено мерили активност мозга.
„Јако је тешко да се нешто тврди са само једним забележеним случајем, нарочито кад су код те особе били присутни крварење, епилептични напади и отицање, односно компликације које могу да утичу на резултат истраживања. Али, оно што можемо са сигурношћу да потврдимо јесте да имамо сигнале непосредно пре смрти и непосредно након што је срце стало једнаке онима који се догађају код здравих људи кад сањају, присећају се нечега или медитирају, а ово истраживање нас је научило да, иако су наши најмилији заувек склопили очи, њихов мозак још репродукује неке од најлепших тренутака које су доживели у својим животима, објаснио је доктор“, преноси портал „Živim.hr“.
Ово се откриће поклапа с неким анегдоталним извештајима о искуствима људи који су били надомак смрти и који кажу да су им тада пред очима пролетели емоционално најинтензивнији тренуци из живота.
Доктор Парниа, професор на Универзитету у Њујорку и аутор књиге „What Happens When We Die?“ рекао је за Инсајдер да су и нека друга истраживања показала да кад људи умиру доживљавају парадоксалну луцидност са изразитом свесношћу.
А то укључује неку врсту ревизије целог њиховог живота с њиховим поступцима, намерама и мислима – другим речима људскошћу коју су показали према другима.
„Чини ми се да ова студија то потврђује. Могуће је да истовремено док се бројни делови мозга гасе услед смрти, то доводи до откочења неких других делова мозга који помажу људима да добију увид у другу димензију стварности која нам иначе није лако доступна. Ово откриће може да подстакне медицинску заједницу да поновно размисли о томе у којем се тренутку заправо може прогласити смрт неке особе. Кад срце престане да куца, лекари проглашавају смрт и настављају с поступцима као што је донирање органа. Али, ова студија те стандарде доводи у питање“, сматра доктор Земар.
„Петнаест секунди можда се не чини као много времена, али у медицини то није мало. Ако проглашавамо смрт особе кад њено срце стане и тада обављамо донирање органа, можда би онда ипак требало да причекамо још 15 секунди након што срце стане како бисмо им допустили да „прелете“ у мислима своје успомене? Не, знам, али то је сасвим сигурно питање које је отворила наша студија“.
Као неурохирург, нажалост понекад видим пацијенте којима не можемо да помогнемо и ми лекари треба да будемо они који ће лошу вест да саопштимо породици, а то је врло тешко.
Ако је могуће да им се каже да се то можда догађа у мозгу њихове блиске особе у том тренутку, и да се она присећа лепих тренутака које је с њима провела, ја лично то сматрам лепом утехом, закључује доктор Земар који је рекао и да је од људи с разних страна света чуо да им је ово откриће донело утеху, упркос томе што је немогуће да се зна да ли су успомене којих су се присетили позитивне, негативне или обоје.
Tri najčešća razloga zbog kojih ujutru ne možemo da se setimo svojih snova
Преузмите андроид апликацију.
