Милан Мумин је фронтмен групе “Love hunters“ која ће ове године прославити 35 година свог постојања.
Иако поседује огроман музички таленат, Мумина не знамо само по томе, он је за нас Новосађане симбол правог новосадског гарија за чију свестраност се далеко чуло.
Од других музичара се, поред своје креативности и иновативности, додатно разликује по специфичној боји гласа коју је добио још у младости.
Мумин је за наш портал открио како је ушао у свет музике? Колико је место одрастања утицало на формирање његовог музичког правца? Колико данас пише, те какви су му планови за будућност?
Надалеко познатог гурмана, нисмо могли а да не упитамо, где се то у Новом Саду прави најбољи пасуљ?
Одговоре на ова, али и још мноштво интересантних питања можете добити у нашем занимљивом интервјуу.
Са колико година сте добили ту карактеристичну боју гласа?
Одлично питање! Врло млад, не сећам се, чини ми се да је то био пети разред основне школе. Када сам се вратио са неке екскурзије то се само десило. Чак ме је после кева водила код доста тих стручњака, али није утврђена никаква неправилност, иако смо сумњали на неке полипе.
Када смо већ код гласа, да ли Вас људи препознају по њему на улици?
Често ми се дешава распознавање по гласу. Милион пута ни не сконтају да сам ја, него по гласу закључе.
Који бенд Вам је био први? Како сте ушли у свет музике?
Сећам се да сам имао 12 година, 1983. године. Ту смо моји другари из основне, Пиле, Ђикара и Игор-Бугар, направили бенд. Ђики и ја смо свирали акустаре, а Пиле је лупао бубањ.
Бубњеве смо, иначе, правили од лонаца. (Стављали смо најлоне, па кашику шећера на слој најлона да би било као добош!) Тај први бенд је био “Рајска птица“, па “Ибис“, а после смо то све премандурили у неку озбиљнију причу која се звала “Макомерцијала“.
“Макомерцијала“ је мени и дан данас драга, јер је садржала неке озбиљне ауторске песме, од којих сам неке премандурио и за садашња времена. “Black and blue“ је рецимо из тог периода. Касније смо 1987. године направили бенд “Love hunters“.
Делује да сте од оних људи које популарност није променила, како?
Мој отац је доста био познат. Ја сам са њим од малена већ био популаран. У нашим комедијама од медија никада нисам осетио ту неку праву славу, иако су ме спопадали од вајкада.
Ја сам имао две паралелне каријере, једну кафанску и градску, а једну музичку. У оба случаја мислим да сам донекле успео и није ми то ништа било чудно и ненормално. Нисам никада себе доживљавао као неку звезду, поготово не у смислу да будем препотентан.
Колико је део града у коме сте одрастали имао утицај на Вашу музику?
Када ме питају одакле сам ја волим да кажем да сам из Блока. Међутим, ја сам рођен на Подбари, па смо после тога одселили на љутиту Детелинару, код Мусе и робне куће, па тек онда у ПК, Максима Горког, а касније и у Америку.
Ја волим да кажем да сам од свукуда. То одрастање у Блоку везујем за неприхватање народне музике. То ми је јако драг део живота. Тај крај је однеговао врхунске музичаре који су нама као деци били узори како и шта треба, а и шта не треба, ако ме разумеш.
Можете ли нам мало више рећи о периоду у Америци?
Није за сваког. Ја сам имао привилегију да никада тамо не будем илегално. Од самог почетка сам имао врло истанчан план. Путовао сам по Европи, по Јапану изводећи своје перформансе, али никада нисам живео и онда сам хтео да видим од каквог сам метријала саздан.
Омиљена деценија у Вашем стварању?
Деведесете доживљавам и сећам их се доста конфузно, какве су и биле. То је био важан сегмент, можда и најважнији, моје каријере. Памтим пуно свирки, пуно дружења, пуно лепих момената везаних и за посао и за уметност, али и за стваралаштво. Напросто, ја сам тада имао двадесет година, а то је најкреативнији човеков период. Креативе, хвала Богу, никада није фалило.
Колико често евоцирате успомене?
Јако! Јако волим успомене!
Чујемо да Ви знате, где има најбољи пасуљ у граду?
Овде у Гусану има… Поражава ме што се нисмо угледали ни на Пешту, ни на Ниш. Мада, Ниш је за роштиљ мама! Када негде кренеш мораш да ме назовеш па да ти препоручим у зависности од тога шта ти се једе. Ако ти се једе јагњетина идеш “Код Дуће“. Мада и то где је шта добро варира.
Да ли има носталгије за градским клубовима којих више нема?
Волим баш те ћумезе где неко спава за другим столом. И у Америци волем те ирске пабове са старим шанковима где ради неки једнозуби Ирац. Не волим fancy места, мада одем и тамо, али нисам тамо свој на своме.
Да ли и даље пишете?
Прозу ређе. Поезију стално по кафанама. Рецитујем у телефон често. Можда сам премлад, али хоћу да напишем неке мемоаре, али размишљам о томе да то буде у сто томова пошто има толико бљувотина да напросто не могу све да похватам. Бојим се да не излапим.
Свакако ћу у годинама које долазе кренути озбиљније да пишем, али ме неки ђаво тера и не могу да се натерам да останем кући. Кад бих остао “ћере“ само метар дана ја бих направио нови албум и нову књигу.
Да ли Нови Сад очекује неки велики концерт ускоро?
Да, да! Не знам колико ускоро, али ове године је 35 година “Love hunters“-а, тако да ћемо са пролећа сигурно направити неки масакр.
Lice grada: Bogoljub Banjac Čombe – Pevač grupe ”Amajlija” (VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
