Руска федерација је 21. фебруара 2022. године признала самопрокламоване Доњецку (ДНР) и Луганску (ЛНР) републику као независне државе.
Чини се да је вишемесечна наново заоштрена криза око Украјине тим чином дошла у своју акутну фазу. Логично, постављају се питања, шта је руски председник тиме хтео да постигне, какав ће бити одговор Запада, а какав Украјине и шта можемо очекивати да ће се по питању ове кризе даље дешавати?
Хајде да кренемо од Запада, пошто је то можда и најлакше проценити. Наиме, лидери НАТО земаља нису крили да ће у случају војне инвазије Русије на Украјину стати на страну Кијева. И не само то, већ да ће Кремљ платити превисоку цену за једну такву авантуру. Наравно, материјалну цену, пошто званичници западних држава никада нису ни најављивали да би могли подржати украјинску владу оружјем.
Самим тим, оно што следи као тај оштар, снажан и јединствен одговор Запада јесте нови пакет санкција званичној Москви.
Међутим, свакако не тоталних, оних које би искључиле Русију из свих не само политичких, већ и економских, спортских и културних светских токова. Пооштравања санкција, самим тим, неће пресудно утицати на промену ситуације око и у Украјини, већ ће више бити манифестација НАТО држава у правцу тога да домаћој и Украјинској јавности покажу како ипак нешто чине. Свакако да је то јасан сигнал да западне земље немају намеру да затворе сва врата за даље разговоре са Русијом и да ово одлуку руског председника не значи да је „прешао Рубикон“.
Путин, са друге стране, одлуком о признавању ДНР и ЛНР фактички ништа није значајније променио на терену.
Територије под контролом проруских снага то и остају, а долазак званичних руских оружаних снага не мења чињеницу да су оне тамо кроз добровољачке одреде и онако у доброј мери биле присутне. Евентуално, сада се свака акција украјинских снага безбедности према побуњеничким областима може сматрати и нападом на руску војску, па самим тим, даје се већи маневарски простор Русији за војну интервенцију у будућности. Мада, да је воља за ратом у Москви постојала тешко да би је ишта спречило да тим путем крене и до сада.
Суштински, делује да овом акцијом Путин више шаље поруку сопственој јавности, да је снажан национални лидер који има намеру да води рачуна о својим сународницима, ма где да они да живе.
Такође, на овај начин Путин покушава да тврдом националном језгру руског друштва, али и политичким структурама таквих светоназора, који су му замерале да је показао сувише слабости по питању одбране националних интереса у Украјини, покаже да је спреман за акцију.
Међутим, чини ми се да кључна ствар у одлуци председника Путин да призна ДНР и ЛНР вероватно та што он њеним спровођењем није желео да затвори сва врата за договора са Западом. Јер, да је имао такву намеру вероватно био се определио за инвазију значајно ширих размера. Овако, оставио је отшкринута врата за даље разговоре, а делимично је учврстио и своју позицију на терену.
У наредном периоду, када прође ова медијска хистерија, делује ми да је најреалније за очекивати да се дијалог на релацији НАТО – Русија, упркос свему, настави.
Самим тим, можемо закључити да је Путин повукао потез којим је појачао притисак на Запад, а посебно на украјинску владу, и ништа више од тога. Ратно решење украјинске кризе је и даље мало вероватна опција, а време ће показати колике бенефите је Путин остварио овим маневром. Како сад ствари стоје, ако их уопште и има, онда су заиста минимални.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
