Сада је све јасно! Брајан Брајко Брковић, Сулејман Угљанин, Небојша Зеленовић, неки Погачар или погачар, Мариника од Моровића, Драган Ђилас и остали, некад неуспешни опозиционари, запањеној Србији, открили су да су они заправо „еколошки активисти“.
Шта да радимо?! Кад сте у било којем (нелукративном) послу неуспешни, па и у политици, онда ред налаже да се „упишете“ на листу активиста. И то грађанистичких, квазилевичарских, са све црвеном, Титовом звездом петокраком, која им главе краси, уместо „памети“.
Још боље, ако су „еколошки активисти“, тј. „зелени“, попут њиховог гуруа Виоле Крамонове од куртијевског Косова. Сад је то популарно, а и Срби се можда не обсете, као што то нису чинили ни много пута у историји.
Од свих њих, злокобно занимљив је случај млађахног „новосадског активисте“, шефа новосадске филијале Ђиласове странке, Брајка Брковића.
Тачније, име овог неуспешног студента, добро ситуираног, без сталног занимања и радног стажа, кога би Нушић у својим делима описао, као „овдашњег“, променила је његова добро позната, очева породица.
Брајко је ипак библијско име, србизовано у наведени облик, а Брајан, па то је већ, веома „!модерно“, „западно и европско“, „светско, а још ни случајно није наше“!
Тако је већ и у имену овог данашњег ђиласовског јуришника била „уписана“ његова будућа „неславна“, политичка антикаријера, која, заправо представља „породични посао“, „пребациван са колена на колено, од деде Јеврема, преко оца Балше, до унука Брајана“. Разуме се, посао – „обликован и усмераван“ у „погонима“ различитих служби безбедносно-обавештајних апарата неколико држава на западном Балкану. Можда и у оквирима оне службе у Загребу, под чију заштиту се „поставио“ Јеврем Брковић, када га је држава Црна Гора (у време кад је Мило био Србин), 1991. године, оправдано, оптужила за сарадњу са хрватским и муслиманским паравојним снагама у Херцеговини и околини Дубровника?!
Деда Јеврем био је истински писац и заточник „пароксичног дукљанског јеванђеља“.
Поменути, осредњи књижевник, можда је намеравао да квазидуховни симбиотички „бастард“, састављен од идеолошких праваца утемељених у „дрљевићевској идеји црногорског усташства“, „марксистичкој визији југославизма“ и „миловској трагикомедији евроцрногорског комитског национализма“, унификује у снажну, борбену, тоталитарну „суперидеологију дукљанског монтенегризма“, па да је тако „франкенштајнски“ сковану представи, као какво бласфемично „јеванђеље“, које би посветио свом унуку Брајану?!
Но, показало се да Брајан ипак није мислилац, те да он не би био у стању да на теоријско-филозофском нивоу афирмише тај настрани аспект разумевања црногорског идентитета.
Међутим, оно што је он добро разумео, била је чињеница да су сви ови идеолошки правци, који су били неговани у његовој породици, фундаментално засновани на србофобији, чију свеобухватну функцију проналазимо у његовом циљу потпуне модификације, али и крајњег уништења српског националног идентитета на овим просторима.
У ситуацији када од деде „дукљанског идеолога“, а онда и од оца Балше, новинара, ђиласовског, антисрпског и у Црној Гори, веома популарног медијског концерна „Вијести“, није наследио неке знатније академске склоности, одлучио је да описану идеологију, народу Србије, а посебно грађанима Новог Сада, „у кости утерује“, голим насилничким и рушилачким понашањем, које све више поприма карактер једног „градског тероризма“. Дакле, не активизма.
Како бисмо другачије описали његово вишегодишње дивљање на улицама Новог Сада и малтретирање грађана Српске Атине, у току разних покушаја преврата и демонстрација у Србији?!
Све је почело од времена, када је Александар Вучић нашу отаџбину вратио свом народу, те када је Србија из „пепела пљачки“ уздигнута на пиједестал предводнице западног Балкана.
За разлику од својих предака, најмлађи Брковић није се латио њиховог „отровом, умазаног пера“, већ је посегао за каменицама, летвама и моткама, са којима из дана у дан и из недеље у недељу, уништава јавну имовину (углавном просторије Српске напредне странке), разбија градске излоге, снима сопствене плаћенике да то исто чине у његово име, јуриша против српског културног наслеђа (као што је био случај са Спомеником Краљу Петру Ослободиоцу у Новом Саду), блокира градске саобраћајнице и проходност новосадских мостова, скрнави илустрације српских тробојки на фасадама новосадских стамбених објеката (углавном, „преко“ тробојки „уцртава“ симбол црвене петокраке), извикивањем монструозно тешких увреда и погрда, плаши мирне пролазнике, који не желе да учествују у његовом насилништву, итд.
Дакле, понаша се као типични јуришник СА нацистичких одреда у Немачкој, из времена Хитлерове борбе за власт.
Као и код нацистичких смеђекошуљаша, та Брајанова насилничка свест, „оплемењена“ описаним сплетом идеолошких „ниских страсти“, артикулисана је исконском мржњом, према свему што је српско, што једино може да буде одраз извесне личне фрустрације, због одсуства сваког професионалног успеха или капацитета.
То никако не може бити страст према активизму, најмање према овом најновијем, „еколошком“.
Тако му је и деда постао заточник „усташко-комунистичке варијанте“ црногорског етнонационализма. Наиме, све до седамдесетих година претходног столећа, Јеврем је био отворени српски националиста, готово шовиниста, одушевљен животом и радом у Београду.
Међутим, једне године, није постао лауреат неке престижне књижевне награде, што је, слично као и у случају Секуле Дрљевића, у његовом менталном склопу изазвало трајну промену, која је „изродила исконску мржњу“ према српству. Мржњу, која се „протеже“ и до Брајана.
Појаву улоге Брајана Брковића на „уличарском спектру новосадске политичке сцене“, најбоље је окарактерисао градоначелник Новог Сада, господин Милош Вучевић, када је казао:
„Замислите, унук Јеврема Брковића прича како Србија треба да изгледа? Пошто је човек, нажалост, тренутно у мом Новом Саду, ја сам рекао кључну разлику између мене и њега – мој деда је погинуо за ову државу, а његов је растурао и ту почињу и завршавају се све разлике међу нама, ту је породични ДНК другачији, ту је кућно васпитање другачије, ту неко воли државу, а неко иде да је растура“.
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Skrnavio trobojku usred Novog Sada: Đilasov Milogorac provocira dan pred veliki praznik!
Преузмите андроид апликацију.
