Године су само број. Важи. Четрдесете су нове двадесете и остали једнорози.
Пуне мреже клипова са добродржећим бакицама и декицама који ђускају, вежбају, трче, скачу… Је л их питао неко колико су диклофенака, бруфена и бромазепама попили да би снимили тај клип од пола минута?
И онда сви у коментарима одушевљени. Као, браво, не треба се предавати, треба живети пуним плућима…Треба, него шта! Рокнеш лекове шакачке и изгураш до подне некако.
Добро, нисмо ми у четрдесетим баш за лекове на ангро. По који редован јутарњи, вечерњи и можда још који по потреби. Лажемо се још мало да је то привремено, да ће проћи. Не идемо баш још увек на камповање у лекарске чекаонице. Изађемо још понекад на ђускање. Штрикамо ногама и рукама уз неке младалачке хитове. Задајемо домаћи неким клинцима, као боље ми то од њих.
Али дође и јутро после. Обавезно је то јутро викенда. У двадесетим је лагано могао бити и било који дан. Заредом.
Кафа, лимунада, бруфен. Па опет. Деца траже доручак. Као да морају да једу сваки дан?
Пса треба у шетњу. Отворићу само врата, зна он да се врати кући. За ручак је лако, познато је да сјајно правим роштиљ. Помфрит, лепиња, салата, достава.
Контам зашто ме боле ноге. Штикле не праве као раније. Квалитет нула.
Сигурна сам да сам до скоро могла лагано издржати десет сати на њима.
Могла сам. Могу и сад.
Не скинем их док ђускам. Ко гледа испод стола кад седнем? Могла сам и да тражим где у граду има афтер. И да оплетем пљеску код Брене пре одласка кући.
Могу и сад.
Али после дијета седам дана. Шта ми тешко? Могла сам…До само пре десетак, двадесетак година. Али године су само број.
Важи.
Преузмите андроид апликацију.
