Колико пута сте прошли поред ове грађевине, а да на њу нисте обратили пажњу? Танурџићева палата је неми сведок новосадске историје.
Она ту, ето, само тако стоји и сведочи свим променама које су задесиле Нови Сад у последњих стотину година.
Заправо, у целој причи је једино штета што ретко причане приче о велелепним објектима, попут овог, чују најчешће туристи на пешачким турама, док до изворних Новосађана ретко када стигну.
Никола Танурџић био је чувени градски трговац. Размишљајући као велики визонар покушавао је да схвати какво улагање би у потпуности заокружило сав његов дотадашњи животни труд. Управо ово архитектонско дело показало се као одговор на његова питања и дословно ставило круну на сву моћ и углед коју је поседовао у то време.
Одлучио је да сагради палату у центру града!
Танурџићевом одлуком, поред 400 пријављених архитеката, посао главног архитекте припао је, ни мање ни више него, још чувенијем Ђорђу Табаковићу, од којег ономад није било бољег грађевинског визионара у Новом Саду.
Табаковић је у својој визији ову зграду замислио као нешто посебно, као грађевину која ће ићи неколико корака испред времена у Новом Саду и на тај начин представљати портал и пречицу којом се стиже у будућност.
Више интересантних новосадских прича можете погледати овде.
Плац на којем је грађена палата будућности, Николу је коштао четири милиона динара и неколико попуцалих живаца услед нервирања. Наиме, тада је међу имућним Новосађанима, који су пикирали ово земљиште, владала велика конкуренција.
Када се изборио да овај велики простор припадне њему, најпре је дошло до рушења пивнице “Минхен“ и 1936. године је почело грађење нове историје, односно модерне зграде у Bauhaus стилу, која је улила дашак младости старом Новом Саду.
Након завршетка градње, у палату је усељено 14 локала. Не морамо вам причати да су се све новосадске занатске продавнице које држе до себе међусобно утркивале у томе која ће од њих успети да закупи овај популарни простор.
Поред тога, није постојало стратешки боље место на коме би се отворио најсавременији биоскоп за оно време – “Rex“, касније преименован у Народни биоскоп.
У велики стамбени простор изнад лепо начичканих локала са великим излозима, стало је чак 36 комфорних станова, међутим, Табаковић је посебну пажњу обратио на пројектовање једног стана на првом спрату.
Површина тог стана била је 300 м2, а поред своје величине, био је специфичан јер је у њему живео Никола Танурџић са својом породицом.
Танурџић је, чини се, био човек од идеје и акције. Због тога је пред сам Други светски рат 1939. године одлучио да догради нови део својој палати, у којем ће отворити савремени хотел “Rex“.
Међутим, након што му се и ова пословна идеја обистинила, дошле су невоље…
По завршетку Другог светског рата, тачније 1946. године цела палата је национализована као привредна целина. То је значило да Танурџићева имовина више није сматрана његовом.
Тадашњи официри су ишли толико далеко у својој дрскости да су сву трговчеву имовину односили камионима, те њега и његову породицу насилно иселили из стана како би се уселили они.
Готово да не постоји човек којем несрећан сплет околности који је доживела породица Танурџић не би сломио дух. Ипак, надпросечно интелигентан човек попут Николе не би ни остварио све што је остварио у животу да није ишао неколико корака унапред.
Једноставно је, не можете градити зграду будућности, уколико не долазите из будућности!
Одраз Николине способности посебно је дошао до израза када је, након ових трауматичних догађаја, откривено да је поново био неколико корака испред свих.
Наиме, велики трговац посакривао је кључне резервне делове без којих палата није могла да функционише.
Он је, тадашњим властима, делове за лифт, који нису могли да се набаве нигде осим код њега, продавао по енормно високим ценама.
Иако му је након Другог светског рата одузето све, генијалност овог човека учинила је да на онај свет пређе не као сиромах, већ као лепо ситуирани угледни господин који је од тадашњих власти изнудио више него довољно новца за безбрижан живот.
За Танурџића изградња ове зграде била је веома важна. Не само као пословни пројекат, већ као сентиментално здање којим ће заокружити све своје досадашње успехе.
Управо из тог разлога одузимање свих права која је његова породица полагала на палату било је не само нефер, већ и схваћено као апсолутни лични пораз.
Нажалост, Никола није доживео 2012. годину када је Агенција за реституцију донела одлуку о враћању дела имовине његовим потомцима.
Било како било, Танурџић је на крају успео у својој намери. Заиста је изградио ремек дело архитектуре које и дан данас краси и има посебан значај за Нови Сад.
Преузмите андроид апликацију.