У српској култури постоји дрвеће које се сматра светим и које називамо „записима“. Дрво постаје запис чином освештења, при чему се у његову кору урезује крст.
На овај начин дрво постаје светиња за село на чијем подручју се налази. За запис се бира крупно дрво, првенствено храст, а ређе цер, брест, јасен и дивља крушка. Поред њега може бити постављен крст (често камени), a околни простор може бити ограђен.
Верује се да ће онога ко се усуди да га посече или на други начин оштети задесити велика несрећа. На њега се не сме пењати или под њим спавати. Плодови му се не смеју кидати нити гране ломити, па чак ни саме од себе отпале гране се не смеју сакупљати.
Зашто је храст дрво-запис?
Тврдња је српског историчара религије Веселина Чајкановића да је запис наслеђен из претхришћанске религије Срба, у којој је имао улогу храма. Под њим су се чиниле молитве и приносиле жртве. За запис се најчешће бирао храст, дрво посвећено Перуну, богу громовнику у старој словенској вери.
Наши преци се окупљали око светог храста да слушају говор њихових духовних наставника (магова, свештеника, друида итд.), који су доносили људима просветљена знања. Такође, заједно са њима су учествовали у обредним радњама. Са појавом хришћанства светих храстова је било све мање. Храст није изабран од стране наших предака каo свето дрво случајно.
Многи не знају да храстови могу да живе више од хиљаду година. И та чињеница је била разлог зашто су та стабла постала света. Поред тога, вертикална позиција стабла симболички представља конекцију са вишим сферама духа.
У чему је важност дуготрајног живота храста?
Ствар је у чињеници да дрво чува информације о догађајима који су се десили у непосредној близини места где оно расте. Стога, особа која зна како да чита ту информацију са живог природног рачунара добија могућност да путује кроз време и учествује у свему томе, што је забележио древни храст. Такође, дуговечност храма умногоме је симболички представљала трајност духовног у односу на материјално.
Преузмите андроид апликацију.
