Само место, Сремске Карловце, посматрамо као један од културно-историјских споменика који сведоче о постојању и дугој, интересантној, историји нашег народа. На овом месту, такође, чучи прави скривени драгуљ који прича неиспричане приче о српском роду и породу – то је Патријаршијски двор.
Иако у Српству постоји много владичанских дворова, ово велелепно здање сматра се за једну од најпажљивије изграђених грађевина, како у Карловцима, тако и шире.
И заиста, сваки поштовалац архитектонских достигнућа, све и да није приклоњен религији, не може да оповргне да се ради о једном од најлепших чувара историје на нашим просторима.
Налази се у језгру Сремских Карловаца, а готово да могу да гарантујем да ће вам, приликом уласка у најужи центар, иако све цигле и фасаде у подсећају једна на другу, за око у првом моменту запасти, баш, овај велелепни дворац.
На месту где се данас налази Патријаршијски двор, раније се налазио “Пашин конак“.
“Пашин конак“ било је прво седиште поглавара Српске православне цркве, након што се архиепископија из Пећи преселила у Сремске Карловце.
Да би дворац изгледао како изгледа данас, митрополит Стефан Стратимировић је 1817. године основао задужбину за прикупљање средстава за његову изградњу, а колико је љубави и умећа уложено у његово опремање потврдиће и сама чињеница да је дворску капелу осликао, нико други до, Уроша Предића.
Палата је зидана у облику ћириличног слова “Ш“ у дивном, кићеном, барокном стилу. На самом улазу у дворац налазе се велике степенице, ушушкане скулптурама лава са обе стране. Прозори, који у горњим ивицама попримају облик полукруга, дају целокупној грађевини уједначеност и равнотежу.
Изнад главних врата налази се велика тераса, на којој су наглашена три највећа прозора, а типично за већину грађевина из оног доба, на врху крова се налази осматрачница.
Лепоту барокних нота у потпуности одаје ограда комбинована зидом у доњем делу и решеткама од кованог гвожђа у горњем делу.
Зграда Патријаршијског двора грађена је у периоду од 1892. до 1895. године, за време митрополита Георгија Бранковића. Те године су биле веома значајне за развој и стицање имунитета Српске православне цркве на овим просторима.
Година 1920. је у нашој историји за СПЦ имала велики значај. Те године дошло је уједињења Српске православне цркве, чиме се патријаршијско седиште званично преселило у Београд, где је почео да се зида нови двор.
Те новине довеле су до тога да српски патријарх наредних десет година, све до 1930. године, проживи управо у овом мирном карловачком дворцу, пријатном за око и за душу.
Након што се патријарх најзад уселио у београдски Патријаршијски дом, ово велелепно здање постало је дом владике сремског.
Српска историја јесте лепа, интересантна и пуна занимљивих преокрета, али је понекада можемо доживети и као елегичну песму…
Да није било страдања, не би било ни процвата.
Тако је, за време Другог светског рата, Патријаршијски двор потпуно опустошен, те су из њега однете многе драгоцености и уникатни намештај који никада није враћен, ипак сведочећи да су неке културно-историјске грађевине знатно теже настрадале, можемо закључити да ово велелепно здање није теже страдало.
Данас се у дворцу налази музеј који најбоље осликава чему су то тачно зидине ове, као и осталих грађевина Спрске православне цркве, у Босни и Хрватској, сведочиле.
Стална поставка назива се “Ризница“, а у њој можете видети многе од предмета из уништених и угрожених цркава, иконе, драгоцености, ретке и вредне рукописе, старе штампане књиге итд…
Овде су, рецимо, сачувани веома стара књига “Цветник“, која је у петнаестом веку служила као нека врста уџбеника за монахе, златни огртач у коме је хиротонисан Свети Петар Цетињски и рестаурирани остаци иконостаса манастира Старо и Ново Хопово, који су уништени у периоду Другог светског рата.
У највећој одаји ризнице налази се тринаест портрета епископа и митрополита који су владали Карловачком патријаршијом.
Данас, ова палата служи као редован дом владике сремског, али и летње пребивалиште патријатха, јер, има ли шта лепше од процветалих Сремских Карловаца у летњем периоду?
Патријаршијски двор, због свих вредности које чува, проглашен је за споменик културе од изузетног значаја.
Стање у коме се налази је беспрекорно, као да му век постојања ништа није нашкодио, а његова врата су, за све посетиоце који би волели да загребу мало дубље у занимљиво сведочанствочанство постојања српског рода, увек отворена.
Топло препоручујемо да га посетите!
Преузмите андроид апликацију.
