Док су између 2000. и 2012. Србија и Нови Сад умирали, док су десетине хиљада Новосађана и стотине хиљада људи из целе државе остајале без посла, Чобан је био медијски магнат који је ћутао о свему, осим о разводима на естради.
Амерички филозоф и борац за грађанске слободе Хенри Дејвид Торо написао је пре 173 године да је лична савест најважнији и најпоузданији путоказ за честитог човека. Торо је сматрао да слободан грађанин треба држави да плати све, али да од ње не треба да прими ништа.
“Ако се посвећујем другим трагањима и мишљењима то не треба да чиним седећи на туђој грбачи.”
Није тешко утврдити да је Торо говорио о повлашћенима. О малом броју грађана који имају ексклузивно право да раде с државом. Да остварују велике приходе из пословних аранжмана с државним иснтитуцијама. Говорио је о појединцима који из државног буџета извлаче велике количине новца, а о држави говоре и пишу у најгорем могућем контексту.
Не мислим да је држава света крава, већ да постоје појединци који имају трајни сукоб са савешћу, јер, да цитирам Тороа, “седе на туђој грбачи”, а говоре и раде против те грбаче. Има их много. Али, међу онима који о држави мисле све најгоре, а обилато се користе њеним парама, врло високо место заузима један прецењени новосадски медијски могул.
Роберт Чобан, родоначелник претварања вашара простоте у обавезну националну лектиру, мисли и понаша се супротно Тороу.
Он од државе узима нештедимице, а ништа јој не даје. Осим презира! Торо је настојао да докаже да независни интелектуалац може да живи независно од државе и да се издржава сопственим радом. За разлику од њега Чобан поступа потпуно супротно. Највећи број његових финансијских аранжмана везан је за државу.
За поједине министре у Влади Србије, а истовремено је један од најагилнијих и најактивнијих критичара Србије, који државни новац користи као гориво тог свог критичарског елана. Међутим, тај љути парадокс није нешто што тишти његову савест. Нити је нешто што га раздире и мучи.
Кад се пажљиво анализирају његови ставови о најважнијим питањима, од образовања, где има велике резултате – све девојчице изгледају као јунакиње насловница “Света” и “Скандала”, преко инфраструктуре, животне средине, енергетике, цркве, војске и културе, па до спољне политике, и његов облигаторни однос са институцијама које критикује, стиче се утисак да Чобан сматра да све сем пара и њега самог треба сматрати пролазном вредношћу. Привременим, потрошним капиталом. И зато настоји да себе представи као независног, слободног, успешног бизнисмена, који има критички став о друштву. И власти.
Али, то је лажна слика. Фалсификовани имиџ. Независни, слободни бизнисмен Чобан није увек био тако независан и слободан.
Не тако давно, у периоду између 2000. и 2012. године, док су Србија и Нови Сад умирали, док су десетине хиљада Новосађана и стотине хиљада људи из целе државе остајале без посла, Чобан је био медијски магнат који је ћутао о свему, осим о разводима на естради.
Док су Чанак и Пајтић 30 година покушавали да направе пардржаву Војводину, никада није изустио, нити написао иједну реч критике. Можда зато што се слагао са планом независне Војводине? Али су зато његови медији с изузетним занимањем писали о блудним односима Војвођанки с ванземаљцима.
Док је Војводина пљачкана преко Фонда за развој нових технологија и Развојне банке, писали су фељтоне о походима вампира на војвођанска села. Када су шећеране поклањане за један долар, када су милиони хектара најплодиније војвођанске земље поклоњени неколицини тајкуна, блиских Пајтићу, Чанку, Ђиласу, извештавали су о проблемима кафанских певачица са стријама, ботоксом и силиконским умецима.
Када је формирана хоботница невладиних организација преко којих су пустошени буџети државе, покрајине и локаних самоуправа, главни фокус интересовања његовог медијског царства био је усмерен на промоцију неморала, шунда и просташтва. Када је уништавањем војске, одбрамбена моћ Србије била сведена на ниво удружења пензионера, славодобитно је разоткривао прељубе међу старлетама и њиховим спонзорима. Док су пљачкани и уништавани Југоалат, Југодент, Хинс, Неимар, његова империја бавила се Стојиним родним идентитетом и интелектуалним активностима Милоша Бојанића.
Укупни трошкови Чобановог царства, које опстаје захваљујући вези с државним буџетом, током протекле три деценије коштали грађане Србије незамисливо богатство. Таман да и он, по угледу на Драгана Шолака купи један енглески фудбалски клуб!
И да се разумемо, ниедног тренутка не спорим Чобаново право да буде независни интелектуалац и да се на Твитеру утркује с Мариником Тепић и Ђиласом у нападима на државу.
Спорим његову намеру да своје богатсво непрестано увећава исисавањем новца из буџета, а да се истовремено јавља као највећи и водећи критичар државе.
Уколико жели да се наметне као критичар државе, онда би било поштено да се одрекне свих милиона које зарађује кроз сарадњу с њом. И да сав новац који је до сада зарадио од сарадње с министарствима, покрајином и локалним самоуправама донира у хуманитарне сврхе, и онда на отвореном тржишту заради новац за свој опозициони ангажман.
Тржиште и избори су једино непогрешво мерило квалитета и утицаја у јавном мњењу.
Аутор: Милорад Бојовић, стручњак за односе с јавношћу
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
“Deca loših muzičara” umesto grupe “Psihomodo pop” sutra na Spensu
Преузмите андроид апликацију.
