Трифковићев трг један је од најстаријих у Новом Саду, а кроз историју више пута је мењао назив.
Његово најстарије име је Јарчев трг, настало вероватно због тога што су се на њему својевремено продавале козе и јарци или се ту некада налазила кафана са таквим именом.
На Саутеровом плану града из 1889. године може се видети да је Трифковићев трг већ добио данашњи облик, али уместо зграда са леве стране се налазио врт Плебаније (башта римо-католичке плебаније), а име трга је било Улица Доброг пастира.
Такође, био је познат још и као Позоришни трг, због првог новосадског позоришта које се на њему налазило, па око 1900. године као Деаков трг, а после I светског рата понео је назив Трг Косте Трифковића.
За време време Другог светског рата, током окупације, враћен је стари назив трга, па се поново звао Деаков трг, да би напослетку, након ослобођења све до данас носио назив Трифковићев трг.
Добровољно ватрогасно друштво
На углу Трга и данашње Његошеве улице некада се налазио Ватрогасни дом. Ватрогасно друштво је тада било састављено искључиво од добровољаца, углавном из редова новосадских занатлија.
Звоно за узбуну да треба ићи гасити пожар оглашавало би се са Градске куће. Тада би се испред Ватрогасног дома скупљали ватрогасци – добровољци, који су за потребе гашења пожара имали на располагању једна кола и два пара коња.
Прво новосадско позориште
Осим Ватрогасног дома, други значајан објекат на Тргу било је Позориште (Грађанска дворана) које се налазило на средини трга, на месту данашњег паркинга, окренуто ка Милетићевој улици.
Ово позориште било је прво новосадско позориште.
Из тог периода остала су и нека занимљива сведочења о атмосфери у тадашњем позоришту. Наиме, када би оркестар свирао неку познату и популарну мелодију у току представе, цела дворана би певала, па је стварано посебно расположење које се често потом преносило на улице и кафане.
Прва иницијатива за градњу позоришне зграде покренута је 1838, али неуспешно.
Друштво за српско народно позориште (касније Српско народно позориште) је основано 1861. године.
Друга иницијатива покренута је 1868. године и резултовала је издавањем дозволе за зидање Грађанске дворане (1871. године) на празном простору између Лебарског сокака и улице Доброг пастира, на садашњем Трифковићевом тргу, а према пројекту познатог новосадског градитеља Ђерђа Молнара.
У овој једноставној згради на Трифковићевом тргу своје роле играли су неки од најпознатијих српских глумаца тог доба.
Лаза Телечки, рано преминули глумац и личност по којем данас једна од улица која излази на Трифковићев трг носи име, у овој дворани је одиграо неке од својих последњих улога. Такође, у овом позоришту наступали су и брачни пар Димитрије (по којем такође једна од оближњих улица носи име) и Драга Ружић, као и легендарни Пера Добриновић, а прве глумачке кораке ту је направио и великан српског глумишта Илија Станојевић (Чича Илија).
Без обзира што је заузимала значајно место у друштвеном и културном животу Новосађана, зграда је по истеку привремене дозволе, уз протесте грађана, срушена и разграђена 1892. Наиме, Аустро-угарске власти плашиле су се јачања српске националне идеје и последица које би могле наступити, а Грађанска дворана је било место где су се такве идеје шириле и мишљења размењивала.
Материјал који је преостао од разградње Грађанске дворане је пренет у двориште Хотела „Војводина“ и искоришћен за зидање следећег позоришног дома, Позоришта Дунђерских. Ово позориште је изгорело у јануару 1928. године.
„Апотека на тргу“
Од осталих „знаменитости“ Трифковићевог трга требало би поменути још и зграду „Апотека на тргу“.
Наиме, на регулацију Трифковићевог трга и Његошеве улице постављена је троспратна угаона палата, наслоњена на знатно ниже партерне куће са обе стране, што чини да својим положајем и габаритима доминира у простору.
Пројекат је израдио познати новосадски архитекта Давид Дака Поповић, за наручиоца Косту Јовановића, а градња објекта трајала је од 1922. до 1923. године.
Аутобуси и саобраћај на Трифковићевом тргу
Колико год то данас невероватно изгледало, некада је најужим градским језгром текао густ саобраћај. Многобројне аутобуске линије тада су пролазиле кроз центар, а полазна станица великог броја њих била је на Трифковићевом тргу.
Када је донета одлука да се најуже градско језгро затвори за саобраћај, полазна аутобуска станица је измештена у Шафарикову улицу, иако је Трифковићев трг остао ван одлуке о забрани одвијања саобраћаја.
Каснијим урбанистичким „интервенцијама“, Трифковићев трг је преображен и сведен на ниво јавног паркинга и такси стајалишта.
Коста Трифковић: Панонски морнар, књижњвник, комедиограф, правник, музичар…
Причу о Трифковићевом тргу не би могли да завршимо, а да не кажемо пар речи о човеку по коме Трг данас носи име.
Наиме, на овом тргу, у згради број 1, становао је, а на жалост 19. фебруара 1875. године, у својој 32. години и умро велики комедиограф Коста Трифковић.
Познатом драмском писцу, адвокату и градском правозаступнику, Српско народно позориште је на кући поставило спомен плочу.
Рано Трифковићево детињство протекло је у топлој породичној атмосфери.
Био је изузетан ђак, љубимац директора школе Ђорђа Натошевића и других професора. Четврти разред Новосадске гимназије, у којој му је професор био и Јован Ђорђевић, оснивач СНП, Коста завршава као најбољи ђак у генерацији.
У гимназији пише стихове под утицајем Бранкове поезије, а прихватио је и Вуков правопис.
У чежњи за морем и испуњењем свога сна, 1861. године одлази у Ријеку и постаје морнар. Али, нарушеног здравља и разочаран у морнарски живот, враћа се 1863. године у Нови Сад.
У јесен 1864. године уписује студије права које успешно завршава и посвећује се адвокатском позиву. Бива изабран за великог бележника Градског магистрата у Новом Саду, члана Позоришног одбора и Управног одбора Матице српске, те потпредседника Матице српске.
Његова друштвена и политичка каријера иду константном узлазном путањом.
Велике способности Косте Трифковића истицале су се у три правца: у књижевности, у музици и страним језицима.
Умео је свирати готово све инструменте, од тамбуре до виолине. Ипак, најревносније се одао књижевности, посебно драмској.
Преводио је комаде страних аутора и прилагођавао их нашој сцени, али и писао оригиналне комедије. Његова најпознатија драмска дела су: Школски надзорник, Честитам, Избирачица, Љубавно писмо, На Бадњи дан, Мила, Француско-пруски рат.
Писао је и приповетке, песме, позоришне критике путописе.
Стваралачи и животни пут Трифковићев пресечен је 19. фебруара 1875. године, у тридесет другој години.
Преузмите андроид апликацију.
