Север Португала познат је по једином националном парку у земљи – Жерешу, укусном вину из долине реке Доро, али и неким од најважнијих градова у земљи – Порту, Браги и Гимараишу. У поређењу са прва два, Гимараиш је малени град, но свакако је најважнији кад је у питању историја нације. У исто време, са својим старим језгром са уским каменим улицама које кривудају између гранитних зграда, то је један од најлепших градова Португала.
Градски “пејзаж” познат је и по балкончићима од кованог гвожђа, од којих су неки обрасли цвећем а други “окићени” шареним вешом који се суши.
Од средњовековног насеља, постао је живахан модеран град који је 2001. године проглашен за Унескову светску баштину захваљујући добро очуваној архитектури и историјском наслеђу. Једанаест година касније, добио је и титулу Европске престонице културе за 2012. што је оставило неизбрисив траг на сада динамичну културну сцену града. Посета Гимараишу може бити савршен једнодневни излет из Порта или Браге, а ево неких од места у граду која се не смеју пропустити.
У Гимараишу има много историје, али његов бајковити средњовековни замак саграђен у 10, дограђен у 11. и реконструисан у 13. веку, представља његов “екс либрис”. Саградила га је грофица Мумадона, како би заштитила становништво од напада Мавара.
Касније су се у замак доселили Д. Тереза де Леао и њен супруг гроф Д. Хенрике, родитељи првог португалског краља Д. Афонса Енрикеша, па легенда каже да им се овде родио син, 1109. године.
Тридесет година касније је управо он изборио независност жупаније Португалије (јужни део Краљевине Галиције) од Шпаније и основао ново краљевство. Тих година је ово војно утврђење постало званична краљевска резиденција и од тада је Гимараиш признат као родно место португалске нације.
На мање од једног километра од славног замка, налази се леп и живахан Largo da Oliveira (Трг маслиновог дрвета) назван по вековима старој маслини која се још увек налази на овом тргу.
Ово познато место окупљања локалног становништва препуно је кафића и слатких продавница, а окружено је историјским зградама. Још једна занимљива карактеристика је готичко светилиште “Padrao do Salado”, саграђено да прослави пораз маорске војске из Гранаде 1339. године.
Између барова и кафића, налази се и стара градска већница, смештена у средњовековној згради у којој се данас налази и градски музеј, као и црква “госпе од маслине” (“Nossa Senhora da Oliveira”).
Као и у многим другим португалским градовима, у Гимараишу ћете наићи на велике порције и препуне тањире у ресторанима. Регионална гастрономија је више оријентисана на месо, пошто је град удаљен од мора, па очекујте кравље и јареће печење („vitela assada“ или „cabrito assado“). Наравно, бакаљау (бакалар) је широко доступан као и свуда у Португалу, а овде је омиљени „bacalhau assado“, бакалар печен у рерни.
Регионални слаткиши су на бази жуманца, бадема и цимета, а најпознатији је свакако„сланина са неба” (“toucinho do ceu”). На срећу, ова посластица нема везе са сланином, али како се првобитно правила са свињском машћу, варљиви назив је остао у употреби. Мештани кажу да се у ресторану „Solar du Arko” може пробати најбољи „toucinho do ceu”.
Што се тиче пића, Гимараиш се налази у винској регији Мињо (“Minho”) у којој се производи “vinho verde”, пиће које је симбол северног Португала. У буквалном преводу назив овог вина је “зелено”, а у пракси ради се о младом вину чији освежавајући укус посети северном Португалу даје посебни ужитак.
Аутор текста: Н. К.
Преузмите андроид апликацију.
