Шта нам на светском политичком тржишту нуде као моделе за решавање проблема депопулације? Да ли нас новац, миграције или вредносни обрасци могу спасити? Ко ће више понудити и бити занимљивији на светском тржишту, појединац или породица?
Они који буду имали одушевљење живота у заједници биће на путу решавања проблема депопулације.
Демографски суноврат свих држава на свету је неминован. Он се не може спречити преко ноћи нити демографске мере могу утицати на значајно повећање наталитета у наредних пет година.
На првом месту је наравно новац кроз разне стимулативне мере, од подршке рађању, издвајања за друго, треће и наредно дете, помоћ социјално угроженим, олакшице за вишедетне породице, куповину беби опреме, субвенције за куповину стамбеног простора, пореске олакшице….
Ово су и више него потребне мере које дефинитивно утичу да се млади одлуче да стварају потомство, али не и пресудне. Да је ово мера која доноси резултат, онда би богате земље попут Швајцарске, Шведске, Немачке, Италије бележиле озбиљан скок наталитета. Међутим, све је супротно, њихова стопа наталитета је поражавајућа.
На другом месту имамо миграције становништва, које су последњих година изазвале озбиљне демографске промене међу многим народима, како због одлива становништва, тако и због прилива новог. На тај начин се мењала структура становништа, што је изазвало озбиљне политичке потресе у тим земљама, са доста турбулентном пре свега наационалном, а затим и економском перспективом.
И као треће, имамо вредносни систем. Њега можемо гледати и кроз култ породице који се код нас у Србији и уопште у православљу у великој мери изгубио. Зашто исламске земље имају повећану стопу фертилитета? Па због култа породице, који је остао као нејзначајнији вредносни систем. Новац, егоистични приступ животу, отуђење од заједнице, одвајање од Цркве и на крају духовни и морални суноврат довели су до велике стопе морталитета. Вредносни образац враћа се оног тренутка када читав систем ради у интересу породице. Дакле, на првом месту мора бити вредносни систем, па новчане стимулације и на крају останак младих и повратак оних који су отишли, у своју земљу, јесу дугорочно решење.
Али ко то може да примени у глобалним тенденцијама урушавања породице?
Само они који буду имали одушевљење живота у заједници.
Државе које буду промениле вредносне образце тако да породица постане битна и у центру друштвено-политичких дешавања, могу да очекују опстанак свог народа и нације.
И на крају са великим оптимизмом верујем у ову промену и обнову у Србији, посебно због дубоке повезаности државе и Цркве, која је најдубља у новијој нашој историји, а што је први предуслов за духовну обнову нашег народа. Улога државе јесте да обезбеди и осмисли мере које ће помоћи породицама да живе сигурније и квалитетније, да грађани верују институцијама, а улога Цркве да сачува институцију породице од декаденције и суноврата.
Држава Србија и Председник Републике Србије у овом тренутку предузимају озбиљне политичке потезе усклађене са мисијом Цркве на челу са новим Патријархом, како би дугорочни резултат био заустављање одумирања становништва, спречавање одласка младих из земље и повратак наших породица из расејања у отаџбину.
Међутим, ако ми сами не схватимо да је бесмислено живети само за себе, да морамо бити део заједнице која ће учествовати у обнови нације, сви потези државе и Цркве остаће узалуд, јер неће имати ко да чује. Потез је сада на нама.
Аутор: Радош Пејовић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Радоша Пејовића можете прочитати овде:
Radoš Pejović: Katalin Novak dobar kandidat za predsednika Mađarske
Преузмите андроид апликацију.
