После Милетићевог повлачења из активне политике, изазваног политичком репресијом, долази до промена код Срба у Хабзбуршкој Монархији. Расте притисак помађаривања. Мађарска влада је чинила све да сруши црквено-школску аутономији. Јавља се нова политичка генерација, која ће наставити дело Милетића и Омладине. Јаша Томић постаје симбол новог политичког курса.
Срби у Хабзбуршкој монархији имали су у Јаши Томићу једног од најзначајнијих политичких представника са краја 19. и почетка 20. века. Томићеве политичке концепције, идеје и делатност су од есенцијалног значаја за разумевање српског питања у Хабзбуршкој монархији.
Бескомпромисан борац, речит, оштрог пера и израза Томић није штедео своје политичке противнике и супарнике.
Од средине 80. их година 19 века, све до Уједињења 1918, можемо анализирати стотине његових политичких текстова о положају Срба у Хрватској, Босни и Херцеговини, јужној Угарској, на Угарском сабору или о дешавањима на српском црквено-народном сабору као најважнијој институцији црквено-школске аутономије.
Томићев однос према Цркви посебно је контроверзан.
Бескомпромисни антиклерикалац, социјалиста по убеђењу нанео је доста штете угледу Карловачке митрополије, о чему су сачувани многобројни подаци.
Његова српска политичка концепција која је у пуној мери дошла до изражаја током Балканских ратова, где је свакодневно извештавао, давала је нови дух и будила изнова Србе у Хабзбуршкој монархији.
Уједињење Срба из Хабзбуршке монархије са Краљевином Србијом круна је његове политичке каријере која је на тај начин добила и симболички смисао- испуњење српске зеветне мисли о којој су деценијама сањали Срби из Хабзбуршке монархије.
Током деценија бављења политиком Томић је пред собом имао идеју обнове Српске Војводине. О томе је често писао.
Туцинданска трагедија, која ће обележити његову политичку каријеру, донела је велику пометњу на српској политичкој сцени. Миша Димитријевић, чувени новинар и политичар, у трагичним околностима губи живот, а Томић политичка права. На залагање Српкиња Новог Сада, и ангажовање Милице Томић за одбрану части, умањује му се казна.
Као новинар Заставе неуморно је наставио да пише у Милетићевом стилу о свим важним догађајима. Његове анализе и уводници представљају пример како се дубоко промишљено и енергично писало о унутрашњој и спољној политици Монархије.
Током Балканских ратова, извештајима из Старе Србије пробудио је наде Срба у Монархији али и пажњу мађарске полиције. Непристрасно је писао о храбром српском војнику и чојству црногорске војске, злочинима Арнаута, и посебно наглашавао моралну вертикалу Срба- који ниједним делом, ни речју, нису повредили албанске цивиле на терену. Напротив. Указана је помоћ где год је то било потребно.
Сарајевским атентатом (1914), Томићева биографија добила је нарочиту физиономију и његову биографију у наредне четири године употпунила потресним и импресивним детаљима.
Убиство аустроугарског престолонаследника Томић је осудио некрологом у Застави, али тиме није одговорио власти од сумњичења, притварања и тортуре.
Изјавом лојалности коју је приморан да потпише, а којом се обавезао да неће учествовати у политичком раду опасност је отклоњена само за кратко време јер је ипак ухапшен и то међу првима, почетком августа 1914. године. Затим је одведен из Новог Сада у Инђију где је изгладњиван четири дана и стално тучен кесама пуним песка.
Из Инђије је одведен пред преки ратни суд где је оптужен да је одржавао тесне везе са београдском Народном Одбраном. После неколико дана испитивања спроведен у петроварадинску тамницу где је третиран као најтежи кривац. Смештен је у подземну ћелију где је лежао на поду, без постеље, без хране, непрекидно подвргаван методима тешке истраге. После извесног времена (18. август), пуштен је услед недостатка доказа. Већ после једног дана проведеног код куће, са већом групом истакнутих Срба спроведен у Јегру где је тамновао два месеца.
Историјски значај његовог политичког и националног деловања односи се и на Велику народну скупштину у Новом Саду.
Јаша Томић је кључно и пресудно састављао предлог најважније одлуке коју је и прочитао на Скупштини у Новом Саду да се Банат, Бачка и Барања прикључују Краљевини Србији. Томићева улога у овим збивањима повезује се са његовим одбијањем понуде да уђе у загребачко Народно веће СХС.
Успешно је председавао Српским народним одбором у Новом Саду, дочекао и поздрављао србијанске војске под командом мајора Војислава Бугарског са балкона Матице српске.
Идеја Српске Војводине, као Завета Срба из Хабзбуршке монархије на тај начин добила је свој коначни исход. Присаједињење Краљевини Србији.
Како су и сами раније писали конфиденти Аустроугарске полиције- Београд и Нови Сад дишу као једно. Сан генерација који је остварен у најтежим политичким односима, остао је понос до данашњег дана. Завет Српске Војводине, као завет српског идентитета и постојања. Саборност. Стег окупљања. Непролазна мисао српског јединства искованог у најтежим временима…
Крај текста
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Goran Vasin: Srpska Vojvodina – od Ideje do Zaveta (treći deo)
Преузмите андроид апликацију.
