„Све је почело вером, да свака промена почиње у глави. Да дух спаја чвршће од бетона. Да срце повезује где руке закажу. Да препреке постоје, да би их премостили. Да је сваки град оно што жели да буде.“
Овај изузетно надахњујућ део текста, који се може чути у првом промотивном споту Новог Сада као Европске престонице културе, савршен је увод у оно о чему желим да пишем овом приликом.
Нови Сад је дуго био културни и идентитетски центар српског народа у целини. У првој половини 19. века он је био и наша највећа урбана средина. Такав град је изнедрио великане попут Милетића, Змаја, Костића, Натошевића, Трифковића и многих других политичара, мислилаца, уметника, писаца и стваралаца свих профила. Пресељењем Матице српске у Нови Сад 1864. године, он је дефинитивно постао Српска Атина, ка којој ће почетком двадесетог века гледати Дучић, Шантић и великани свих српских завичаја. Они ће из Матице црпети надахнуће, осећај културног јединства и преко потребну моралну и материјалну подршку.
Заиста јесте сваки град оно што жели да буде. Нови Сад је од давнина стремео ка томе да буде светионик културе.
Материјалну и интелектуалну основу за тако нешто увек је имао, само су историјске околности често спречавале потпуно остварање те његове амбиције. Комунистички период је, у многоме, стерилисао и идеологизовао новосадску културу. То није трајало заувек, па је разноврсни, енергични и емотивни дух града експлодирао у својој пуноћи деведесетих година прошлог века. За мене као дете израз тог духа био је рецимо рад телевизије „НС плус“ или емисија „У Новоме Саду“, као и „Змајеве дечије игре“. Тада је започео и феномен „Концерта године“ и може се рећи да је, упркос тешкој ситуацији у тадашњој држави, Нови Сад био један од градова који је одбио да се преда и одустане од културе.
После петооктобарских промена, власти које су изабране на крилима урбаног бунта са краја деведесетих, окренуле су леђа представницима аутентичне градске културе, попут поменутог годишњег рок концерта.
Уместо да отварање ка западном свету донесе јачање и материјалну подршку за културну сцену, десило се исто што се одиграло и у привреди.
Корупција, уништавање јавних ресурса, злоупотреба страних фондова и нова, погубна идеологизација културе и уметности. Ако је урбаној култури било лоше, традиционална је тек била мета озбиљних рушилачких акција или бар перфидне саботаже и игнорисања.
Ваља се подсетити да је, у то време, градоначелник био управо Борислав Новаковић, који ових дана покреће беспризорну хајку на актуелног градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића. Званична биографија, која и данас стоји на званичном градском сајту, о Новаковићу нас обавештава следеће: „Као градоначелник залаже се за обнову привреде и решавање нагомиланих комуналних проблема, као и просветних и здравствених, покаузујући при том посебну склоност за питања културе.“ Ово делује као неки лош пи-ар урадак али биће пре да је Новаковић лично аутор ове кратке бајке о себи, пошто и данас измишљотинама воли лично да се бави.
Занимљиво је да је буквално свака област која је наведена у овом похвалном слову самом себи, у периоду од 2000. до 2004. године уназађена.
„Посебна склоност за питања културе“ није помогла да Новаковић иза себе остави бар нешто од културних капацитета у бољем стању него што их је затекао. Пошто је социолог по образовању, а ову науку је, у ретким тренуцима када је долазио на посао, чак и предавао младим људима, било би очекивано да је разумео значај културе за један град и друштво уопште. Али то разумевање у пракси нигде нисмо видели.
Он је „склоност ка култури“ заменио склоношћу ка пословима урбанизма, за који није био квалификован ни по једном критеријуму, као што заправо, као професор марксизма, није био истински ни социолог.
Ипак и на челу Завода за изградњу града је, од 2008. до 2011. године могао нешто да учини за културу, рецимо да допринесе реконструкцији старе Стрељане, познатије под именом „Еђшег“ или можда обнови Српског народног позоришта али ништа од тога се није десило у време када је на власти био Борислав Новаковић.
Остварило се много тога тек током деценије у којој је одговорност за вођење града преузео Милош Вучевић. Почнимо од поменутог Српског народног позоришта, једне од најстаријих и најважнијих установа културе у српском народу.
Рећи ће клеветници Милоша Вучевића да ја не говорим истину, да су они 2011, поводом 150. годишњице овог театра обновили његов репрезентативни објекат у центру града. Таквом тврдњом ме не би успешно демантовали, јер је оно што су урадили поводом једног и по века СНП-а било типично за њих – прескупо, половично и лишено суштине.
Замењена су седишта и обновљена предворја али објекат из 1981. године је споља остао исти, док се никада није дошло до обећане замене дотрајале технике, обнове система климатизације и вентилације, увођења дигиталног управљања светлом и звуком.
Своју 160. годишњицу, најстарији српски театар дочекао је, у трећем мандату Милоша Вучевића, са најмодернијом техником на највећој позоришној сцени у Србији, а у јубиларној години почела је и реконструкција екстеријера објекта, којим се нико није бавио четири деценије. Ту обнову пратиће и ново осветљење, као и целовито уређење Позоришног трга, који је такође пропадао десетинама година, заробљен у безидејности и нераду управо оних гарнитура власти које данас најбоље проглашавају најгорим. Све се то дешава у квалитетном садејству Града и Покрајине, два нивоа власти који су раније знали да сарађују само на изградњи некаквог вештачког „војвођанског“ идентитета, заснованог на злоупотреби концепта територијалне аутономије.
Од ступања на дужност градоначелника Вучевића у градској култури се прешло са речи на дела. Немогуће је имати квалитетну културну сцену и понуду без добре материјалне основе и одговарајућих просторних услова.
Тако је поред СПН-а, од 2012. године реконструисано или изграђено још неколико веома важних објеката културе.
Недавно је отворено потпуно ново здање Музичке и балетске школе, на 15 хиљада квадрата, вредан 3,5 милијарде динара, у оквиру којег је најсавременија градска концертна дворана. Нови Сад је добио школу достојну да у њој предаје Стефан Миленковић, који се због овакве културне политике и вратио у своју отаџбину.
Колико само такав један пројекат сведочи о културној политици, не само градоначелника Вучевића, него и странке којој припада! Напредњаке повезују са кичом и некултуром управо они за чије време су по Новом Саду искључиво ницали ноћни и турбо-фолк клубови, док су се множили, преко ноћи обогађени „транзициони добитници“ као главни конзументи таквих садржаја.
Насупрот томе, у граду „напредњачке“ ере повећава се број студената музике, културних радника, глумаца и уметника свих профила, који по први пут у историји Новог Сада имају довољно простора и квалитетне услове за рад.
Идеолошко-интересна клика која је владала Новим Садом током највећег дела прве деценије овог века и чији најгори представници се оглашавају ових дана клеветама на рачун Милоша Вучевића, успела је да неко време врши дискриминацију у култури града. Многи способни људи, који разумеју уметност и културу, држани су по страни и онемогућавани да се укључе у процесе креирања културне политике.
Први мандат Милоша Вучевића разбио је ту парадигму и подигао брану која је грађена деценијама.
Имао сам прилику као апсолвент да стичем своја прва волонтерска и радна искуства у Новом Саду, управо у време почетака обнове културног идентитета града, на линији Српске Атине. Сећам се „скандалозног“ повратка ћириличког писма у Културни центар Новог Сада, на аутобусе градског превоза и у јавне установе. Првог уласка епископа бачког Иринеја на неки догађај у КЦНС, после много година. Изложбе о Јасеновцу у овој институцији, обележавање Дана словенске писменост, свечаности за православни и римокатолички Божић и још много садржаја који су били прећутно забрањени током владавине Новаковића и Павличића.
Милош Вучевић није монополизовао новосадску културу, већ је омогућио посвећеним људима, разних политичких и идеолошких профила, да се баве оним у чему су најбољи и то је уродило свим плодовима које данас видимо.
Мени је на срцу традиционална култура али није само она доживела процват током протекле деценије у Новом Саду. Градска власт успела је паралелно да афирмише и једнако уважи најшири спектар новосадског културног и уметничког живота.
Тако је успостављен добар однос са музичким фестивалом „Егзит“ и та сарадња је довела до тога да он буде проглашен најбољим фестивалом у Европи 2018. године.
Урбани млади људи окупљени око „Егзита“ имали су велику улогу и афирмацији имунизације и процесу одговорног отварања за масовније манифестације током пандемије корона вируса. Дијалог и сарадња градских установа са омладинским активистима и културним организацијама младих показали су најбољи резултат када је Нови Сад постао Омладинска престоница Европе 2019. године.
Иза овог пројекта остало је безброј нових омладинских ресурса, стотине културних догађаја и десетине хиљада младих људи који су се повезали са Новим Садом. О додели ове титуле релевантне институције Европске уније одлучиле су 2016. године, када је донета још једна историјска одлука за Нови Сад.
Град је проглашен Европском престоницом културе за 2021. годину.
Фантастична вест дошла је у четвртој години власти Милоша Вучевића. Дакле њему је био довољан један мандат, не само да покрене са мртве тачке иницијативу, која од 2008. до 2012. није одмакла даље од лепе идеје, већ да се, кроз раније поменуто отварање за способне и неафирмисане стручњаке, посао изнесе до краја и да Нови Сад буде изабран међу многим кандидатима из Европске уније. То није успела странка чији је слоган био „Европа нема алтернативу“ и која је гласове добијала лажно оптужујући друге за некакво „антиевропејство“. Тако ни данас, жалосни остаци те горде политичке групације, не могу никога да убеде у свој превазиђени и за здрав разум увредљив наратив.
Титула Европске престонице културе подразумева реализацију низа пројеката из пријаве града кандидата, током више година, који кулминирају у години када изабрани град врши функцију престонице.
Нови Сад је 2017. кренуо у стварање јединственог културног простора у оквиру некадашње индустријске зоне на Лиману, популарне „Кинеске четврти“, која је била запуштена деценијама. Град је уложио много средстава у трансформацију тог простора, у оквиру којег се истовремено чува старо архитектонско наслеђе и стварају нови капацитети за потребе културе.
Тако је, на том простору, 12. августа ове године, на међународни дан младих, отворен Омладински центар “ОПЕНС” и Културна станица “Лиман” као део инфраструктуре Европске престонице културе. На простору старих, превазиђених индустрија ничу нове, „креативне индустрије“ знања, уметности, културе и стваралаштва, које истовремено постају економски, туристички и едукативни ресурс града.
Један од првих успеха концепта „културних станица“ била је стара Стрељана, познатија као „Еђшег“.
Она је 2010. у медијима помињана као „уклети дворац“ а 2014. годину објекат је дочекао, не само потпуно обновљен, већ и са осмишљеном наменом галеријског, концертног и свечаног културног простора. У историјско здање из 1890. године се стално улагало, па су 2018. године културним придодати и спортски садржаји, кроз обнову кошаркашких терена у оквиру комплекса.
По том концепту настале су и друге културне станице, попут „Свиларе“, „Буковца“, „Млина“, „Руменке“ и „Барке“ које приближавају културу Новосађанима и становницима приградских насеља, редефинишући концепт некадашњих „домова културе“ и обнављајући њихову инфраструктуру.
Сви ти објекти и садржаји су, драго ми је да приметим, потпуно отворени и за авангардну и за традиционалну културу. Ту ћете једнако моћи да погледате неку концептуалну уметност и изложбу икона. Мени је то јако важно, па примећујем, да се ни у једном од тих простора не стиде ћирилице и да је она једнако заступљена и видљива.
То је аутентична новосадска култура у ери Милоша Вучевића. Отворена за ново али поносна на старо. Кадра и способна да разуме и чува своје наслеђе, да буде и Српска Атина и Европска престоница културе.
То градоначелнику Вучевићу неки припадници новосадске квази-елите никада неће опростити. Зато ми је посебно драго што је Европска унија, због пандемије, одложила новосадску титулу културне престонице континента за 2022. годину. Пошто ће тако сви аутори ових недавних клевета и напада, имати прилике да виде градоначелника Вучевића, како пред Српску нову годину, 13. јануара 2022. званично преузима титулу Европске престонице културе за његов поносни Нови Сад, који они никада нису разумели, нити поштовали и зато данас само и могу да добацују из прикрајка и вређају оног који их је три пута победио и победиће их поново.
Аутор текста: Сава Стамболић, дипломирани правник, сарадник Центра за друштвену стабилност
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Prednosti života u Novom Sadu: Živimo u Evropskoj prestonici kulture
Преузмите андроид апликацију.
