Немогуће нам је да замислимо да постоји и једна особа у Босни и Херцеговини, која би била спремна да двадесетшестогодишњи мировни процес „одгурне у амбис“ новог оружаног конфликта, те да на тај начин „донесе нову несрећу“, овој, одавно унесрећеној земљи и њеним народима.
Међутим, када на разумне предлоге или политичке кораке Милорада Додика и институција Републике Српске, у вези са њиховим јасним позицијама да би било од есенцијалне важности по опстанак Босне и Херцеговине, уколико би све политичке структуре из реда три конститутивна народа показале спремност и уложиле додатни напор, а пре свега вољу, да Дејтонски споразум и устав БиХ, који је происходио из наведеног документа, остану очувани, као фундаменти државности, суверенитета и устројства поменуте западнобалканске земље, одговор, који имамо прилике да чујемо из „политичког Сарајева“, посебно од стране Шефика Џаферовића, бошњачког члана Председништва и Алијиног сина, Бакира Изетбеговића, састоји се у флоскули и замени теза, према којима – „Милорад Додик и Република Српска нарушавају Дејтонски споразум, због чега имају намеру да изазову ново крвопролиће на Балкану“.
Парадокс добија нове димензије, када након овог флоскулског наратива, обично уследи потез „политичког Сарајева“, који додатно наруши дејтонску структуру Босне и Херцеговине, а све у крајњем циљу да ова земља једном постане „унитарно-бошњачка“!
Делује невероватно, али изгледа да бошњачке политичке елите у досадашњој историји суверене Босне и Херцеговине нису препознале сопствене, озбиљне пропусте када је реч о стратешком планирању њиховог националног положаја у ближој и даљој будућности.
Сасвим је јасно да је највећи губитник у страхотном грађанском рату из деведесетих година прошлог века у Босни и Херцеговини био, управо бошњачки народ.
Уместо да су подржали разумну понуду ондашњег југословенског руководства, као и политичких структура тадашње Србије, да Босна и Херцеговина остане у саставу „било које“ југословенске државне заједнице, велики део бошњачких политичких елита и њиховог националног корпуса, одлучио је да следи „визију“ Алије Изетбеговића, који је „ратним пламеном“ запалио целу земљу, како би изашао у сусрет плану Фрање Туђмана, да фокус на ратну кризу из Хрватске, једноставно „пресели“ у Босну и Херцеговину.
Без обзира на бошњачко-хрватски ратни сукоб из 1993. и 1994. године, Алија Изетбеговић у ствари је ратовао за интересе Фрање Туђмана, и то у налету „геополитичког таласа“ подршке политичког Запада према идеји разбијања Југославије.
Када је рат коначно заустављен, потписивањем Дејтонског споразума, народи у Босни и Херцеговини добили су прилику да у једној комплексно „конструисаној“ држави изграде стабилно европско друштво.
Тај циљ је могао бити достижан да је поштовано „свако слово Дејтонског споразума“, где би сви народи остали делимично незадовољни. Јасно је да су на основу постојећег устава БиХ сви народи били принуђени да се одрекну својих максималистичких политичких тежњи.
Српски народ није остварио своју максималну тежњу да остане у заједничкој држави Јужних Словена, нити да Република Српска добије међународно признање своје државности. Хрватски народ није остварио свој првобитни, такође максимални циљ, да доминантно хрватске етничке средине у Босни и Херцеговини присаједини матици Хрватској.
Такође, Бошњаци нису остварили свој максимални политички циљ.
Босна и Херцеговина није била устројена као доминантно бошњачка национална и унитарно уређена држава. Управо, наведене околности условиле су могућност да Босна и Херцеговина настави свој „живот“, као перспективно друштво, у коме би њени народи сами проналазили интересе за заједнички живот, као и минимуме својих заједничких интереса.
У заједничкој држави са Србијом и Црном Гором, бошњачке политичке елите могле су да остваре своје максималистичке циљеве и то на један природан начин, вишедеценијским јачањем сопствених демографских, политичких, економских и културолошких потенцијала, где би хрватски и српски идентитески капацитети у БиХ, на тај начин, неумитно слабили.
Без рата, на описани начин, Босна и Херцеговина временом би постала можда и независна држава.
Међутим, уместо да евалуирају сопствене пропусте из националне историје или да макар истински подрже потенцијално „срећну дејтонску“ будућност БиХ, бошњачке политичке елите непрестано анулирају Дејтонски мировни процес и уз подршку „политичког Запада“ враћају БиХ „на формулу унитарне Босне“.
Као што смо нагласили, бошњачки идеал „о унитарној Босни“, био је узрок избијања грађанског рата 1992. године. Можда би најцелисходније решење за Босну и Херцеговину било модификовање њене уставно-правне структуре, и то у складу са Овен-Столтенберговим мировним споразумом, према коме је БиХ требало да буде уређена као државна заједница три конститутивне етничке републике.
На тај начин, коначно би и хрватски народ добио свој „чувени“ трећи ентитет. Наравно, не можемо да избегнемо и могућност да би у том случају тај хрватски ентитет могао поново да се удружи са бошњачким!
Чињеница је да ниједна од страна у Босни и Херцеговини неће одступити од својих минималних интереса, што актуелну политичку кризу у овој земљи доводи у пат-позицију.
Из тих разлога постоји озбиљна могућност да у БиХ буде очуван status quo, макар у наредних неколико година. А до тада, о овом отвореном „пакету“, Иво Андрић би казао: „….Et sic Bosna ut antea neuregiena sine lege vagatur et vagabitur forte do sudgnega danka“ („И тако Босна, лута, неуређена, без закона и лутаће можда и до судњег дана“, Иво Андрић, Немирна година, Прича о везировом слону, Просвета, Београд, 1953).
(крај)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
