Јован Суботић (Добринци, 30. јануар/11. фебруар 1817 — Земун, 16/28. јануар 1886) био је доктор филозофије, адвокат, српски песник и политичар.
Револуционарне 1848. године био је иницијатор и председник „скупштине“ Срба у Пешти, која је имала задатак да с обзиром на опште политичке прилике у Аустрији, формулише српске захтеве. Скуп је одржан у здању Текелијиног завода, а повод за окупљање је био велики мартовски годишњи пештански вашар, на којем се нашло Срба из 83 српске општине.
Исте године, учествовао је као пештански заступник на мајској скупштини у Сремским Карловцима, на којој је установљена Карловачка патријаршија и митрополит Јосиф Рајачић.
На црквено-народној скупштини у Карловцима изабран је у Главни одбор српског покрета. Као одборник истог, послат је на Свесловенски конгрес у Прагу, где је остао до краја рата.У Прагу је обављао дужност секретара Српског одељка. И после грађанског рата у Угарској, вратио се у Пешту, где је био и даље уредник матичиног Летописа, током 1850-1853. године.
Дана 1. маја 1851. године, ступио је у брак са Савком Полит Десанчић, сестром познатог политичара, новинара и књижевника Михаила Полит-Десанчића.
Имали су седморо деце: Дејана, Жарка, Виду, Верицу, Војислава, Бранислава и Озрена. Жарко и Вида, умрли су као деца. Син Дејан Суботић био је пуковник у руском генерал-штабу а други син, др Војислав Суботић, био је водећи српски хирург с краја 19. и почетка 20. века, и један од оснивача Медицинског факултета у Београду. Лазар Томановић наводи податке да је ћерка Јована Суботића удата за трговца Јована Барака (то је била Еуфемија, Суботићева ћерка из првог брака), а Бранислав је био хусарски кадет. Јован Суботић је писао песме посвећене умрлој ћерки Видосави.
Сматра се највећим полиграфом међу писцима свог доба. Писао је лирске песме, класицистичке оде и елегије, херојске песме, романтичне епове, сентименталне приповетке, критике, радове из теорије и историје књижевности, чланке разне садржине, огледао се у роману, написао опсежну аутобиографију, састављао, уз то, чланке антологије, школске уџбенике, два пута био уредник Српског летописа.
Од 1861. године до краја живота учествује у политичком животу Угарске, нарочито Хрватске и Војводине. Шездесетих година, у доба цветања романтичне драме, он је један од њених најплоднијих представника. Песме су му под јаким утицајем народне поезије. Године 1838. штампао је спев „Потопљена Пешта“, од чијег прихода од продаје су имали добити пострадале српске цркве на Чепељској ади. Песничка слава му је опала одмах после појаве Бранка Радичевића. Као драмски писац узимао је предмете из новије српске и хрватске историје, али ни драме му се нису могле одржати поред дела Јована Стерије Поповића и Лазе Костића. У своје време слављен је његов романтични еп „Краљ Дечански“ (1846). Пред крај живота, у доба доминације прозе, написао је роман „Калуђер“ (1881). Суботићево велико дело „Српска граматика“ остало је у рукопису, иако је 1845. године добио за њега награду Матице српске.
У Музеју града Београда налази се легат Јована Суботића, који је музеју даровао његов унук, Иван В. Суботић.
Преузмите андроид апликацију.
