Георгије Магарашевић (10/22. септембар 1793, Срем, тада Хабзбуршка монархија — 6/18. јануар 1830, Нови Сад) је био српски културни радник, историчар, књижевник, књижевни критичар, професор Гимназије у Новом Саду, покретач и први уредник часописа Сербска летопис који је касније назван Летопис сербски и који је временом постао часопис са најдужим континуитетом излажења у српској култури.
Похађао је Карловачку гимназију коју је завршио 1811. године, а затим је мање од годину дана студирао филозофију у Пешти. За професора Карловачке гимназије постављен је 1813. године. После скандала изазваног једном Магарашевићевом љубавном афером, а заузимањем епикопа бачког Гедеона Петровића, наставио је наставнички рад у Новосадској гимназији. На том месту остао је све до своје смрти 1830. године.
Магарашевић је био човек велике радне енергије и списатељског дара, а највећи део свог невеликог опуса посветио је историјским темама, мада његов рад има више популизаторски него историографски значај.
На основу релевантних историографских дела написао је Историју најновији прикљученија (1823) где је дао приказ најзначајнијих европских политичких догађаја од 1809. до 1821. године. Године 1822. издао је, не наводећи изворник, једно Наполеоново мемоарско дело. Популарно писана Кратка всемирна историја (1831) издата је тек након Магарашевићеве смрти. Бавио се и издавањем историјских извора али у тој делатности није оставио знатнијег трага.
Образован у класичарској школи Магарашевић се у књижевном погледу није задржао на класицизму већ је ширио круг својих сазнања па је био упознат са књижевношћу немачког и руског предромантизма под чијим утицајима је стварао.
У оштрој књижевној полемици између Вука Караџића и Милована Видаковића Магарашевић се није директно укључио већ је преводима из књижевнотеоријских дела хтео да укаже на позитиван значај књижевне критике у развоју књижевности и на високе критеријуме књижевног стварања које су по његовом мишљењу требали да прихвате и српски књижевници.
Иако Магарашевићев опус није обиман он је покретањем часописа Србска летопис (1825) оставио велики траг у развоју српске културе. Часопис је покренуо са намером да прати дешавања у словенској и српској књижевности.
Како би се помогло издавање Летописа основана је Матица српска почетком 1826. године. Иако је ово сужило Магарашевићеве уредничке компетенције његов уреднички програм је све до краја његовог живота и уредништва у великој мери обележио Летопис. Под утицајем сентименталистичке путописне књижевности Мaгарашевић је написао Писма Филосерба објављена у Летопису 1828. и 1829. године што се сматра за његово најзначајније оригинално дело.
Преузмите андроид апликацију.
