Јелена Лазаревић, удата Балшић, а потом Косача (Прилепац, између 1366. и 1371 — март 1443), била је средњовековна племкиња, ћерка српског кнеза Лазара и кнегиње Милице.
Удала се 1386. године за зетског господара Ђурђа II Балшића (у. 1403). Оставши удовица, касније се преудала (крајем 1411. године) за војводу Сандаља Хранића Косачу (у. 1435). Уживала је велики углед, као покровитељка Српске православне цркве, а сачувани део њене преписке сврстава се у врх српске средњовековне епистолографске књижевности.
Године 1435. Јелена је по други пут остала без мужа – претходно је 1421. изгубила и сина Балшу. Повукла се на острво Горицу (Брезовицу, Бешку) у Скадарском језеру, где је подигла манастир. Последње године живота (1435–1443) провела је у овој својој задужбини, занимајући се за монаштво и проучавајући религиозну литературу.
Око 1440. водила је преписку са својим духовником Никоном Јерусалимцем, која сведочи о њеним духовним интересовањима и знатном књижевном дару. Њена 3 писма (прво је у целини уништено) и своја три одговора уврстио је Никон у зборник намењен горичкој гробној цркви, данас познат као Горички зборник. Иако удаљена од моравске Србије, са средиштем у Зети и скадарским манастирима, Јелена Балшић наставља монашку духовност и монашку књижевност моравског књижевног круга који се био угасио са Иноком из Далше.
Њена писма (нарочито друго, под насловом Описаније богољубно) представљају висок домет српске епистоларне књижевности, са вешто употребљеним реторским фигурама, узвишеног стила и дубоко лична, али одмерена и природна у изразу.
Преузмите андроид апликацију.
