Јоаким Вујић (1772–1847) био је српски књижевник и истакнути позоришни радник. Приредио је прву српску позоришну представу – Крешталицу (1813), оснивач је првог српског театра (1835), превео је, прилагодио и поставио на сцену више од тридесет позоришних комада. Међутим, његов допринос српској култури и књижевности не стаје на овоме. Преводио је школске уџбенике и књиге за децу, описао свој живот и путовања у неколико дела мемоарског жанра, чак је написао и један роман.
Вујић је учествовао и у припремама представе Иштвана Балога „Црни Ђорђе или Заузеће Београда од Турака“ која је била изведена на мађарском језику са српским песмама 12. септембра 1812. године у пештанском Мађарском театру, у Рондели. Одушевљена публика је са овацијама испратила ову представу.
21. августа 1813. Вујић је за признање културног и просветног рада од цара Франца I добио признање које му је уручено у пештанској Градској управи.
Дана 24. августа 1813. године, поново у Рондели на пештанској обали Дунава, на позорници Мађарског театра, Јоаким Вујић приређује прву световну и грађанску позоришну представу на српском језику: „Крешталица“ (нем. „Der Papagoy“) од популарног немачког списатеља Аугуста Коцебуа. Прву вест о овој представи пренеле су „Новине сербске из царствујушче Вијене“ Димитрија Давидовића.
Време између 1835 — 1839. провео је у Србији, већином у Крагујевцу, где је у двору Кнеза Милоша приређивао позоришне представе.
Вујић је дошао на позив Кнеза у јесен 1834. године и постављен је за директора Књажеско-србског театра са задатком да организује рад позоришта. Прве представе одржане су у време заседања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер. Вујић је у 1835. години приказао пет премијера, ито следећих драмских дела: Фернандо и Јарика, Ла Пејруз, Бедни стихотворац, Бегунац и Шнајдерски калфа. Одласком Милоша и Вујић је морао да напусти Србију.
Путовао је по Молдавији, био је и у Одеси, а у једном руском манастиру сређивао је опис ових својих путовања.
Умро је 8. новембра 1847. године, очекујући први повезани примерак своје нове књиге „Ирина и Филандар“. Јоаким Вујић је сахрањен у гробу Симе Милутиновића Сарајлије у близини цркве Светог Марка на старом ташмајданском гробљу у Београду. Гроб му је касније заметен. Вујићева слика је позната по нацрту који је сам приложио својој аутобиографији.
Goran Vasin: Kralj Aleksandar Karađorđević – od Cetinja do Marseja
Преузмите андроид апликацију.
