Рођена је у Буковцу, у Срему (тадашња Аустрија) 1828. или 1830. Била је ћерка свештеника Василија Стојадиновића и веома везана за Војводину и Фрушку гору. Звали су је и „Врдничка вила”. У младости је била позната по својој патриотској поезији, која је била у директној вези са националним буђењем. Њена прва песма објављена је у Србском народном листу у Пешти 1845. године, под називом „Млади Србин”, а потписала се М.С. Србкиња. Већ 1848. дошла је у сукоб поводом те песме са мађарским властима, који су је цензурисали због помињања неправедности мађарских захтева према Србима. Њена прва књига Песме објављена је 1850. године и имала је два издања 1855. и 1869. Такође је објавила и дневник У Фрушкој гори 1854. у три дела који су објављивани 1861, 1862. и 1866. Говорила је немачки и преводила са овог језика. Такође, Милица се сматра првом женом која је била репортер – извештавала је о бомбардовању Београда 1862. Пoследњих десет година свој живота провела је у Београду, где је умрла 1878, потпуно заборављена и сиромашна.
Такође се бавила и скупљањем народног ствaралаштва.
Знала је немачки, а највероватније и словачки језик, а такође је учила италијански и француски.
Прву песму је објавила у часопису у Пешти 1847.
Касније је своју поезију објављивала у часописима: Седмица, Војвођанка, Шумадинка, Фрушкогорка, Даница, а у часописима Путник и Комарац објављивала je песме непотписане.
Путовала је два пута у Беч (1851. и 1954) где је упознала Вука Караџића и његову ћерку Мину са којима је интензивно сарађивала. Имала је професионалне, књижевне контакте са многим српским песницима попут Петра II Петровића Његоша, Љубомира Ненадовића, Ђорђа Рајковића.
Прикупљала је народне умотворине, а у свом дневнику помиње народне певачице од којих је бележила народну поезију: слепа Јела, Пава, Ката, Ружа, Ана и Анђелија. У свом дневнику је такође објавила низ народних песма.
Бавила се и превођењем: преводила је Гетеа и Балзака.
Била је пријатељица са аустријским песником Л. А. Франклом.
Њена најзначајнија дела су: Песме, прво издање 1850. У Фрушкој гори 1854, прво издање 1861. Њен дневник је имао 433 претплатника и то у Бечу (200), Будиму (20), Београду (84), Шапцу (20), Вуковару (40), Карловцима (49) и у Митровици (20).
Дело Милице Стојадиновић Српкиње је имало веома добру рецепцију и била је инспирација многим ауторкама од почетка XX века, па до савремене књижевности.
Преузмите андроид апликацију.
