Растко Петровић (Београд, 3. март 1898 — Вашингтон, 15. август 1949) био је српски књижевник, песник, приповедач, романсијер, есејиста, сликар и дипломата. Бавио се ликовном и књижевном критиком, а са многобројних путовања оставио је путописе.
Растко Петровић рођен је 3. марта 1898. године у Београду, као девето дете оца Димитрија, историчара, и мајке Милеве, учитељице. Он је млађи брат Надежде, познате ликовне уметнице и Милице, песникиње. Дана 5. јуна крштен је у храму Светога Марка у Београду. Његов крштени кум био је новосадски писац и приповедач Јаша Томић.
Расткова породица била је веома угледна и цењена у Београду. Пишчева родна кућа срушена је приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. године. Растко још у детињству остаје без мајке, а бригу о њему преузимају сестре. У периоду од 1905. до 1914. године похађао је основну школу и уписао ниже разреде гимназије. У јеку балканских ратова 1912. прекида гимназијско школовање у Београду. Као несвршени гимназијалац одлази на фронт, прелази Албанију и одлази у Француску.
Године 1916. Растко Петровић наставља школовање у Француској, у Ници уписује гимназију. Тамо се упознаје са Душаном Матићем, српским надреалистичким песником. У Паризу ће као стипендиста француске владе уписати Правни факултет, али ће у исто време студирати и књижевност и историју уметности. У овом периоду упознаје најзначајније модерне песнике и сликаре, стране и домаће – Пола Елијара, Бретона, Жида, Црњанског, Пабла Пикаса, Мила Милуновића, Сретена Стојановића, Саву Шумановића.
По завршетку студија, 1922. године, Растко Петровић се враћа у Београд. Одлази на путовање по Србији, Далмацији, Македонији, Црној Гори и објављује песме, путописе, есеје, приказе сликарских изложби. Крајем 1924. године запошљава се у Министарству иностраних дела. Доцније, 1926, постављен је за дипломатског службеника у Риму, писара у Краљевском посланству у Ватикану. Тада се и упознао са српским песником Миланом Ракићем, тадашњим послаником Краљевине СХС у Риму, и његовом супругом Милицом, са којима остварује присно пријатељство. У овом периоду пропутоваће Италију, Шпанију, Турску, Француску. Крајем 1928. полази на велико путовање по Африци. 1930. враћа се у Београд, где наставља службу у Министарству иностраних послова, али наставља и да путује у Париз, Лондон, Венецију, Келн и бројне друге европске градове.
Књижевни рад
Његове новинарске путописне репортаже реализоване између два светска рата садрже естетске интенције у жанру, па је тако, као производ његових путовања, Петровић 1930. објавио величанствени путопис под називом „Африка“.
Године 1921. објављује јединствени хумористички роман из живота старих Словена „Бурлеска Господина Перуна Бога Грома“. Крајем 1922. године објављује збирку песама „Откровење“. Током целе те године активно делује у Београду заједно са бројним писцима попут Милана Дединца, Марка Ристића, Тина Ујевића и других. Њихово деловање довешће до појаве надреализма код нас.
Године 1927. Растко Петровић објављује свој други роман, ,,Са силама немерљивим“, а трећи његов роман ,,Људи говоре“ настао је 1931. За разлику од претходних Петровићевих књига овај кратки роман брзо је нашао своју публику и до данас остаје најчитаније и најомиљеније његово дело. Иако изузетно сложене структуре, прави авангардни и аутопоетички експеримент, оно је веома читљиво, што му је, уосталом, и обезбедило бројну читалачку публику.
Потом, 1935. године, Растко Петровић бива постављен за вицеконзула шесте положајне групе генералног конзулата у Чикагу. Наредне године ради у Вашингтону као секретар Посланства. Путује по САД, Канади, Мексику, Куби. Године 1938. унапређен је у звање конзула пете групе у Чикагу.
Други светски рат провео је у САД. Пише песме за збирку „Поноћни делија“. У 51. години, дана 15. августа 1949. изненада умире у Вашингтону. Сахрањен је на гробљу у Сеновитом потоку у Вашингтону. Посмртни остаци Растка Петровића пренети су у Београд тек у јуну 1986. године, и сахрањени у породичну гробницу на Новом гробљу.
Nastava na fakultetima i ove godine počinje intoniranjem državne himne
Преузмите андроид апликацију.
