Прота Матеја Ненадовић (Бранковина, 26. фебруар 1777 — Ваљево, 11. децембар 1854) био је војвода из Првог српског устанка, први председник Правитељствујушчег совјета и дипломата. Био је син кнеза Алексе Ненадовића, погубљеног у Сечи кнезова. Са стрицем Јаковом покренуо Први српски устанак у ваљевској и шабачкој нахији. Преговарао је с Турском и Русијом и тиме успоставио прве дипломатске контакте српских устаника са страним државама. Његови „Мемоари”, поред књижевне вредности, представљају и драгоцен документ времена.
За време устанка је био први председник Управног одбора – Правитељствујушчег совјета, од лета 1805, до половине 1807. Тада је саставио казнени законик за Србију. Посебно се истакао у боју на Мишару (1806), када је са својим одредом напао турску позадину и изазвао међу њима велику пометњу, а узео је учешће и у Другом српском устанку.
Учествовао је заједно са Милошем Обреновићем и Стојаном Чупићем у боју на Равњу, када су Срби пружили последњи отпор Турцима на западу. Међу последњима се у јесен 1813. године склонио у Срем, прешавши Саву код Купинова. Тада се најпре састао са Карађорђем, у манастиру Фенек.
За време емиграције (1813—1815) радио на томе да заинтересује велике силе, а нарочито Русију за судбину Србије. За време Бечког конгреса није напуштао аустријску престоницу. Преговарао је са руским царом у Бечу, око помоћи устаницима.
Пошто се најпре добро слагао са кнезом, добијао је многе важне и поверљиве послове, а наставио је да ради и када њихови односи више нису били тако добри. У ослобођеној Србији био је обор-кнез Ваљевске нахије и заседао је у Народној канцеларији у Београду.
Књижевни рад
Прво издање Мемоара Проте Матеје Ненадовића је објављено 1867. године у Београду, а приређивач је био Љубомир П. Ненадовић, син Проте Матеје.
Прота Матеја у својим сећањима описује значајне догађаје из историје српског народа с краја 18. и почетка 19. века, међу којима су Сечу кнезова и погибију свог оца кнеза Алексе Ненадовића, затим своју мисију у Руску империју ради придобијања симпатија и помоћи за Први српски устанак, времену војевања, као и емиграције по пропасти устанка 1813. године.
Пишући Мемоаре, Прота Матеја Ненадовић био је усредсређен на један догађај – Први српски устанак и једну личност – његовог оца Алексу Ненадовића. О ратним збивањима приповеда се врло сажето и мирно, а историјске појединости непрестано се преплићу са живописним (литерарним) детаљима. Тако су елементи хроничарског, непосредност, и топао исповедни тон најважнији за приповедање у Мемоарима.
Члан Друштва српске словесности је постао 10/22. фебруара 1845.
Учествовао је у Мајској скупштини 1848. године у Сремским Карловцима и краће време био члан војног и народног одбора. Повукао се 1852. године, када је затражио пензију и отишао у Ваљево. Преминуо је 29. новембра/11. децембра 1854. године у Ваљеву, а свечано је сахрањен у Бранковини, у породичној гробници.
На груди му је положено Мало јеванђеље, које је добио на поклон у Русији, на које су се заклели чланови првог српског Совјета. Ту је остало до погреба протиног сина Љубомира Ненадовића 1895.
Преузмите андроид апликацију.
