Да би добили епитет „земља кошарке“ морате да имате богату историју убацивања лопте у обруч. Ове године та традиција у Србији навршава 100 година.
За кошаркашке почетке у Србији, узима се долазак Вилијама Вајланда у Београд, изасланика америчког Црвеног крста, октобра 1923. године.
На међународној сцени, Србија је дебитовала у оквиру репрезентације Краљевине Југославије приступајући ФИБИ 1936. године. Врховно европско кошаркашко тело сматра репрезентацију Србије носиоцем континуитета свих репрезентација, те се и њено учлањење у ФИБА води још од 1936. године, када се у ову организацију учланила Кошаркашка репрезентација Југославије.
У периоду до II светског рата, за развој и унапређење кошарке у Београду највише је заслужан Зденко Павић, са својом супругом Вером, Прочелник за такмичарске игре при начелству тадашњег Савеза Сокола који је протежирао кошарку и кроз савез и кроз школски спорт. У оквиру београдског „Сокола X“ формирао је кошаркашку екипу, а био је и главни организатор средњошколских кошаркашких турнира у Београду крајем тридесетих година прошлог века. Преводио је кошаркашка правила и радио на изградњи кошаркашких терена и кошева.
Соколовски слет у Борову остао је упамћен као највеће такмичење у оквиру државе за време II светског рата, како због историјске важности тако и због несвакидашњег резултата. Тада је учествовало 170 играча и играчица подељених у четири старосне категорије. Женска екипа београдског Соколског друштва Матица осваја титулу првака државе, по мало чудним резултатом 2:0, услед лоших временских услова.
Први кошаркашки клубови формирали су се у оквиру фудбалских клубова као секције непосредно пред почетак II светског рата. Масовно формирање клубова дешава се непосредно после окупације Краљевине Југославије, на пролеће 1941. године. Пре свих то су Матица, Омладинац, Саск, Избеглице, СК 1913, нешто касније и други: Баск, БСК, Митић, Обилић, БТК, БОБ.
Почетак учешћа на међународним такмичењима и прва златна медаља
Своју прву међународну утакмицу, репрезентација је одиграла на Европском првенству у Чехословачкој, 27. априла 1947. године против селекције Совјетског Савеза. На том првенству је наша репрезентација заузела 13. место.
Након квалификација у Ници, учествујемо на првом Светском првенству првенству у Буенос Аиресу 1950. године. Екипа је на брзину скупљена и без припрема и селектора је отпутовала у Аргентину, где је освојила последње, 10. место.
Остало је забележено у историји југословенске кошарке да је први кош на Светским првенствима за југословенски национални тим постигао Небојша Поповић, који је у Аргентини био и играч и тренер „плавих“. Поред Поповића у репрезентацији је био и Бора Станковић, касније дугогодишњи генерални секретар ФИБА.
У међувремену организовано је Европско првенство за жене 1954. године, на Ташмајдану, на коме смо показали да можемо организовати највеће кошаркашке манифестације на врхунском нивоу.
Овај период Кошаркашка репрезентација Југославије заокружила је својом првом златном медаљом на Медитеранским играма у Бејруту 1959. године, а на Олимпијским играма у Риму годину дана касније заузимамо 6. место.
На клубском нивоу овај период обележила је доминација Црвене зведе, која је предвођена Небојшом Поповићем освојил 17. титула шампиона државе.
Сребрне шездесете и златне седамдесете
Шесдесете године 20. века, обележене су успесима и медаљама (углавном сребрним). На европским и светским првенствима и Олимпијским играма освојено је 6 сребрних и једна бронзана медаља. Једино злато у овом периоду, освојено је на незваничном првенству света у Чилеу 1966. године. Женска репрезентација на Европском првенству у Италији 1968. године такође осваја сребрну медаљу и употпуњује низ.
Првенство Европе у Београду 1961. године, пред препуним трибинама Београдског сајма означава једно ново поглавље наше кошарке. Сребрна медаља, је само почетак низа успеха у наредним деценијама. У финалу против до тада неприкосновеног Совјетског савеза, пружили смо достојан отпор, а Радивој Кораћ проглашен је за најбољег стрелца шампионата.
На Олимпијским играма у Мексику 1968. године смо коначно успели да савладамо моћни Совјетски Савез и пласирамо се у финале, где смо поражени САД-а.
После пет Мундијала организованих на тлу Јужне Америке, организација светског првенства је припала Југославији. За домаћина завршнице 6. светског првенства изабрана је Љубљана. После две сребрне медаље нација је очекивала злато. Селектор Ранко Жеравица је са својих 12 играча успео да те 1970. године донесе нашој репрезентацији прву златну медаљу на Светским првенствима.
Европско првенство у Барселони 1973. године је нова, златна страница наше кошарке. Кићановић, Славнић, Далипагић, Ћосић, Јеловац, Тврдић, Плећаш, Јерков, Шолман, Маровић, Ивковић и Кнежевић освајају прво европско злато остваривши свих седам победа. Домаћин првенства Шпанија побеђена је у финалу резултатом 78:67.
Европско првенство у Београду 1975. потврђује доминацију Плавих. Београд као домаћин, поново се представља Европи у најлепшем светлу. Репрезентација Југославије стиже до другог злата у утакмици против Совјетског савеза у којој остварујемо победу 90:84 златним кошем Драгана Кићановића у завршници.
Професор Александар Николић тријуфално се враћа на чело репрезентације 1977. у Лијежу, где освајамо треће злато на европским првенствима у низу. Одбојка Кићановица и Славнића заузима место на свим шпицама спортских емисија у наредној деценији.
Осам година након освојеног злата на Светском првенству у Београду. Репрезентација Југолсавије успева да понови овај успех у Манили. Предвођени Кићановићем и Далипагићем, који је проглашен за најбољег стрелца Светског првенства, освајамо поново титулу првака света.
Олимпијске игре у Москви 1980. године означавају круну једне сјајне генерације… од 1973. до 1980. године мушка репрезентација освојила је пет златних медаља, три европска, једно светско и једно олимпијско злато. На својим првим Олимпијским играма, женска репрезентација осваја бронзану медаљу.
Смена генерација – стварање белог „дрим тима“
Репрезентација Југославије у Барселони 1986. године није могла до новог наслова светских првака, те су заузели треће место. Ипак на овом првенству се уздигао „кошаркашки Моцарт“ Дражен Петровић, а дебитовао је и млади Владе Дивац, који је касније био носиоц игре белог „дрим тима“.
Бронза је освојена и у Атини годину дана касније на Европском првенству. Репрезентацији се прикључују још три голобрада момка Ђорђевић, Кукоч и Рађа, који су те године на Светском јуниорском првенству у Бормију, освојили златну медаљу за нашу репрезентацију.
На Олимпијским играма 1988. године пропустили смо прилику да са Душаном Ивковићем поново будемо на Олимпијском врху, те су освојеном сребрном медаљом, млади Петровић, Паспаљ, Дивац, Рађа, Кукоч и Жељко Обрадовић наговестили нови златни низ. Успех су употпуниле и девојке које су се такође попеле на победничко постоље освојивши сребро.
Европско првенство у Загребу 1989. године, на коjем смо све противнике добијали са преко 20 поена разлике почетак је новог златног низа. Први наступ бележи и Саша Даниловић, будући ас светског формата.
Европско првенство је била увертира за ново злато у Буенос Аиресу 1990. године, треће освојено Свеско првенство у дотадашњој историји. Своју последњу златну медаљу под овим именом, репрезентација Југославије осваја годину дана касније на Европском првенству у Риму, када је наша селекција у финалу убедљиво савладала италијански састав.
Распад Југославије, санкције и Партизанов шампионски инат.
Распад Југославије и санкције изречене нашој држави, одложили су дуго ишчекивани сусрет, белог и црног „дрим тима“. Наша репрезентација је тих година санкција пропустила учешће на Олимпијским играма у Барселони 1992. године, Европском првенству у Немачкој и Светском првенству у Торонту 1994. године које је требало да се игра у Београду.
Кошаркаши Партизана су 1992. године, показали да се и даље најбоља кошарка у Европи игра у Србији. Црно-бели, са клупе предвођени Жељком Обрадовићем у својој дебитанској тренрској сезони, у Истанбулу на фајнал фору постају шампиони Европе. Наравно тројка Ђоревића у последњој секунди постала је својеврсни заштитни знак српског плејмејкера и била је печат на историјску сезону црно-белих.
Европско првенство у Атини 1995. године означава, нови почетак, нове репрезентације и нове земље.
Дивац, Савић, Даниловић, Паспаљ, Сретеновић и Ђорђевић, подмлађени са Бодирогом, Томашевићем, Берићем, Ребрачом, Котуровићем и Сашом Обрадовићем, под вођством Душана Ивковића и тренера Жељка Обрадовића освајају златну медаљу, победом против Литваније у финалу.
Овај састав потврђује свој квалитет на Олимпијским играма у Атланти 1996. године, освајањем сребрне медаље.
У Турској на Европском првенству, предвођени НБА звездом Предрагом Стојаковићем и Дејаном Бодирогом, са Гуровићем, Шћепановићем, Дробњаком и Тарлаћем стижемо до осме титуле првака Европе.
Индијанаполис 2002. године остао је упамћен као једна од највећих успеха наше кошаркашке репрезентације, јер је у четвртфиналу побеђена екипа Сједињених Америчких Држава. НБА звезде попут Реџија Милера и Пола Пирса положиле су оружје, пред Пешићевим изабраницима. У финалу, против Аргентине наша селекција одиграла је једну од најузбудљивијих утакмица у историји светских првенстава и освојила своју пету златњу медаљу на светској позорници..
21. век, неки нови клинци и неухватљиво злато
Прву утакмицу под новим именом Кошаркашка репрезентација Србије одиграла је против репрезентације Турске на турниру у италијанском градићу Бормију 1. августа 2007. године.
Под вођством селектора Зорана Славнића остварена је победа резултатом 78:77, а за нашу репрезентацију наступaла су имена попут Дарка Миличића (који је 2002. године изабран као други пик на НБА драфту од стране Детроита), Марка Јарића, Милана Гуровића, Милета Илића, Зорана Ерцега, Миленка Тепића, Милоша Теодосића…
На Европском првенству одржаном у Шпанији нисмо остварили пласман у други круг такмичења, али ће та 2007. година, прва у којој се наша репрезентација такмичила под именом Србија, остати упамћена по сјајном успеху наших млађих репрезентативних селекција. Наиме све селекције – млада, јуниорска и кадетска, током лета су постале Европски шампиони у својим категоријама, најављујући сјајне резултате у будућности и у сениорској конкуренцији.
Под вођством Душана Ивковића лако смо савладали све препреке и пласирали се на Европско првенство 2009. године у Пољској, где смо изгубили у финалу од Шпаније. То је било прво одличије за Кошаркашку репрезентацију Србије.
На Светском првенству одржаном 2010. године, због пораза у полуфиналу од домаћина, репрезентације Турске (82:83), наша селекција је остала без медаље, коју смо игром свакако заслужили. У борби за треће место бољи су били Литванци – 88:89. Остаће упамћена победа против великог фаворите Шпаније (92:89) у четвртфиналу остварена фантастичном тројком Милоша Теодосића три секунде пре краја сусрета преко Шпанца Гарбахосе.
Такође је исте године КК Партизан забележио одличан резултат и пласирао се на фајнл-фор у Паризу, где су у полуфиналу поражени од Олимпијакоса.
На Светском првенству 2014. године под вођством Александра Ђорђевића, Србија је одиграла још једно финале на великим такмичењима, овога пута са Америком. Пораз од апсолутних фаворита на такмичењу није се вредновао као несупех, али свакако да је остао жал за златним одличијем.
На Европском првенству 2015. године смо били четврти. Пораз у полуфиналу од Литваније нисмо успели да брзо преболимо, па смо у борби за треће место изгубили од домаћина Француске резултатом 68:81.
Олимпијске игре у Рију 2016. године донеле су сјајне игре нашег тима. У полуфиналу побеђена је Аустралија – убедљиво (87:61). У финалу су нас чекали још једном изузетни Американци. Нова сребрна медаља, није представљала највећу успех на овом такмичењу, већ партије Николе Јокића, који је тада наговестио да поседује екстреман квалитет.
На Европско првенство, одржаном 2017. године које се играло у четири земље (Финска, Израел, Румунија и Турска), услед повреда већег броја играча отишли смо у доста измењеном саставу у односу на Олимпијске игре.
Међутим одличном тимском игром, предвођени Ђорђевићем са клупе, а Богдановићем са паркета успели смо да се пласирамо у велико финале.
Финални сусрет против репрезентације Словеније донео је пуно неизвесности. Ипак, мала ротација наших играча и умор, уз одличну игру наших противника, на крају су резултирали поразом – 85:93 и освојеном сребрном медаљом.
На Светско првенство које је одржано у Кини 2019. године, репрезентација Србије отишла је као један од фаворита за златну медаљу. Међутим пораз од Аргентине у четвртфиналу био је велики шок и означио је крај ере Александара Ђорђевића на клупи репрезентације.
Земља МВП-ја и Последњи плес са Пешићем
Игор Кокошков је на кратко преузео кормило репрезентације, јер је пораз од Италије у квалификацијама за Олимпијске игре у Токију био превелик ударац за кошаркашку Србију.
Светисла Пешић је сео на клупу Орлова по други пут, са задатком да се понови оно последње злато из Индијанаполиса 2002. године, сада 20 година касније на Европском првенству.
Србија је на овом такмичењу имала један од на папиру најквалитетнијих састава у историји. Предвођени МВП играчима НБА лиге и Евролиге у Николи Јокићу и Васи Мицићу, Србија је важила за апсолутног фаворита.
Ипак четвртфинални пораз од Репрезентације Италије, показао је да овој екипи још увек треба времена да се уигра.
За поправни и своју прву медаљу још од 2017. године репрезентација Србије имаће прилику већ овог лета, када ће се од 25. августа до 10. септембра одржати Светско првенство на далеком истоку. Наравно уколико успешно заврше квалификациони циклус и обезбеде пласман на ово такмичење.
| Међународна такмичења |  |
 |
 |
 |
|---|---|---|---|---|
| Летње олимпијске игре | 1 | 5 | 1 | 7 |
| Светско првенство | 5 | 4 | 2 | 11 |
| Европско првенство | 8 | 7 | 4 | 19 |
| Медитеранске игре | 5 | 2 | 2 | 9 |
| Универзијада | 4 | 2 | 3 | 9 |
| Укупно | 23 | 20 | 12 | 55 |
Што се тиче клупских такмичења под окриљем нашег савеза, организована је Кошаркашка лига Србије и Куп Радивоја Кораћа као два званична сениорска такмичења.
Црвена звезда, Партизан, Борац из Чачка, Мега и ФМП тренутно учесвују и у регионалној АБА лиги, док Звезда и Партизан ове сезоне играју утакмице и у Евролиги.
Најуспешнији клуб у домаћем првенству је Црвена звезда са 22 шампионске титуле, док вечерас и у финалу Купа КРК у Нишу против Меге, имати прилику да престигну вечитог ривала Партизан и по девети пут подигну трофеј.
Неоспориво је да је кошаркашка историја Србије једна од највећих на свету, а да се српски кошаркаши сврставају у сам крем светске кошарке. Међутим верујемо да ће као у веку иза нас, наредних 100 година у кошаркашкој Србији бити исписане златним словима.
Преузмите андроид апликацију.
