Јосиф Панчић је највећи природњак 19. века у Србији, међутим за живот и рад овог авантуристе племенитог срца везују се невероватне чињенице које су слабо познате.
Јосиф Панчић рођен је 17. априла 1814. године, у селу Угрини, у тадашњем Аустријском царству, а данашњој Хрватској. Сматра се највећим српским ботаничаром и лекаром. Основну и средњу школу завршио је у Хрватској. Служио се латинским и немачким језиком, а самостално је савладао и енглески, француски, италијански и шпански.
У Загребу је уписао високу школу Regia Academica Scientiarum при Филозофском факултету. Након што је дипломирао у Пешти уписује Медицински факултет, на коме се у то доба одржавала настава из природних наука. На усавршавање одлази у Беч. Током боравка у Бечу, долази до судбоносног сусрета између њега и Вука Караџића, који га је убедио да 1846. године дође у Србију.
Изванредно је познавао природне науке, бавио се проучавањем флоре, фауне и минералогије Балканског полуострва, посебно Србије. А ово су најзанимљивије чињенице о животу и раду овог прослављеног научника:
1. Седмог септембра 1843. године је дипломирао и постао доктор медицине. Докторат Taxilogia botanica, посветио је свом стрицу Гргуру, који му је омогућио школовање.
2. Радио је као лекар у Параћину, Јагодини и Крагујевцу, а 1856. године је постао професор Лицеја а потом Велике школе у Београду, чији је ректор био шест пута. На ово место постављен је 1887. године, само годину дана пред смрт, указом краља Милана Обреновића.
3. Открио је 102 и описао око 2500 биљних врста. Такође је открио и нову врсту ендемско-реликтног четинара, познату као Панчићева оморика и реликтне рамондије. Осам пута је запрегом и на брдским коњима прејахао Тару, десет пута Копаоник, док није пронашао „своју“ оморику.
4. Такође је проучавао птице и рибе и открио две врсте скакавца, једног на планини Рила у Бугарској, а другог на српској планини Тари.
5. Сматра се оцем екологије у Србији јер је први научно описао, обрадио и систематизовао њену флору. У време када је Панчић писао дела „О нашим шумама“ и „Живи песак у Србији и биље што на њему расте“, настао је појам екологија.
6. Основао је и уредио Ботаничку башту у Београду. Панчићев хербаријум из 1860. године, који се састоји од 80 свежњева осушених биљака са подручју Срема и Баната, данас може да се види управо у овој Башти. Објавио је још око 30 радова из ботанике, зоологије, геологије, минералогије, шумарства, археологије. Нека од његових најпознатијих дела су „Флора Краљевине Србије“, „Птице Србије“, „Рибе Србије“.
7. Највиши врх Копаоника носи његово име – Панчићев врх, а тамо се налази и маузолеј са његовим посмртним остацима. Приликом бомбардовања 1999. године, НАТО је гађао врхове Копаоника. Том приликом је, нажалост, један од пројектила погодио темељ маузолеја и тешко га оштетио.
8. Да би појединац постао члан Државног савета, морао је да поседује некретнину у Србији. Јосиф Панчић је није имао. Да би бирократија била задовољена као непокретна имовина му је заведена зидана гробница коју је себи подигао.
9. Јосиф Панчић је сахрањен у сандуку направљеном од дрвета оморике коју је открио. Његовој сахрани су присуствовали бројни интелектуалци тог времена у Србији, а међу ожалошћенима је био и краљ Милан Обреновић.
10. Учествовао је у свим ослободилачким ратовима, које је Србија водила у другој половини 19. века. Овај велики родољуб и лекар је био носилац: Ордена Светог Саве првог степена за мирнодопске заслуге; Таковског крста за учешће у Првом српско-турском рату; и Крста друштва Црвеног крста за лекарске заслуге.
Преузмите андроид апликацију.
