У близини новосадског Кеја и обале Дунава, у општини Стари град, налази се улица названа по једном од најславнијих српских војсковођа – Војводи Живојину Мишићу.
Овај војсковођа био је један од најбољих српских војних стратега. Учествовао је у Српско-турским ратовима (1876.—1878.), Балканским ратовима (1912.-1913.) и Првом светском рату (1914.-1918.), а предавао је и на Војној Академији.
Током Мајског преврата присилно је пензионисан, јер су га завереници сматрали превише блиским династији Обреновић. По сопственом признању никада није припадао ни једној династичкој струји, но то му није помогло, јер је дуги низ година био обележен као „црна овца“ од стране завереника. Током тих година прешао је трновит пут, једва састављајући крај са крајем.
Но, као лојалан официр отаџбине, онда када је било потребно и када је то од њега тражено, ставио се на располагање својој држави и народу.
Његова изјава „Живот је вечита борба. Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред!“, остављена је у аманет будућим поколењима, да се угледају на јунаштво својих предака и да никада не забораве њихову славну борбу.
На самом почетку улице, под једним кровом, налазе се три институције, од великог значаја за мађарску писану реч и мађарску националну заједницу.
У питању су листови Magyar Szó (Мађарска реч) и Jó Pajtás (Добар друг), као и штампарија Форум.
Штампарија која постоји већ шест и по деценија се од оснивања у значајној мери развила, а колико, најбоље говори чињеница да када је почињала радило се оловном техником, док се данас свака штампа ради са компјутерском контролом.
Такође, у овој улици се налази и ресторан „Форум“, некада млечни ресторан, а данас надалеко чувен по специјалитетима мађарске и српске традиционалне националне кухиње.
Међутим, оно по чему је ова улица посебно занимљива је воз који се у послератном периоду свакодневно провлачио између зграда ове улице. Гледано са данашње временске дистанце, засигурно невероватан призор.
Наиме, некада је пруга кроз Нови Сад ишла трасом данашњег Булевара цара Лазара, па преко моста Франца Јозефа (касније преименованог у Мост принца Александра Карађорђевића), кроз тунел испод Петроварадинске тврђаве, све до Земуна.
Поменути мост срушила је Војска Краљевине Југославије 11. априла 1941. године, приликом повлачења, како би спречила надирање окупатора.
Немци су га поправили и био је у функцији до 1944. године, када га минирају и мост бива потпуно уништен. После тога више није обнављан.
Железнички саобраћај је после тога преусмерен на новоизграђени Мост маршала Тита.
Све до изградње Жежељевог моста и измештања пруге на другу страну града, пруга је једним својим делом ишла кроз улицу Војводе Мишића, због чега је читава улица била посута туцаником.
Можете ли замислити свакодневни призор воза који вам се на свега пар сантиметара провлачи испод прозора или тутњаву локомотиве, од које вам се руше ствари са полица? Житељима ове улице то је била свакодневница.
Како су тада још у употреби биле парне локомотиве, у тренутку проласка воза прозор је обавезно морао бити затворен, ролетне спуштене, а опран веш склоњен.
Током хладних зимских дана, дешавало се да парна локомотива не може да савлада успон на Мост Маршала Тита, те да почне да проклизава. Тада би се читава железничка композиција спустила све до Радничке улице, одакле је хватала залет у новом покушају да савлада успон.
Деца из ове, али и околних улица играла су се на ливадици, која се налазила на данашњем Тргу Незнаног јунака.
Фудбал се прво играо крпењачама, а касније кожном лоптом на шнирање. Екипе су обично формиране по улицама, па су тако играле екипа из Војводе Мишића против екипе из Радничке или Соње Маринковић.
Када би се уморили од јурцања, пентрали би се на неко од дрвећа и глумили Тарзана, који је тих година био популаран, нарочито међу децом. Малим Тарзанима посебно занимљиво је било једно стабло, тзв. „Криво дрво“, низ које су се спуштали и изводили вратоломије.
У непосредној близини моста и улице налазила се тзв. „Јаруга“, у којој су се деца током зимских дана санкала. Такође, Јаруга је коришћена и за испашу коза.
Воз већ готово шездесет година не пролази улицом Војводе Мишића, асфалт је заменио туцаник, клинци су одавно одрасли, али сећање на несвакидашњи призор воза са композицијом који се провлачи између зграда и даље живи у причи и сећању ове улице.
Преузмите андроид апликацију.
