Почетна > Нови Сад
Моја улица Нови Сад

Улица прича причу: Војводе Бојовића

Када се из улице Светозара Милетића продужи даље, пресецајући улицу Јована Суботића, улази се у улицу Војводе Бојовића. Није нарочито дугачка, простире се до Житног трга, односно до зграде Социјалног (филијале Републичког пензијског и инвалидског осигурања).
Фото: Градске инфо

Као и већина других улица у Новом Саду, кроз историју је више пута мењала свој назив.

Пре него што је понела садашњи назив, звала се Топовска, па Касарнска и Ивана Милутиновића.

Ова улица данас се не издваја посебно по значају од многих других, комшијских улица, а припада Јовановском крају у Новом Саду, односно Роткварији.

Као и већина улица овог краја, стил градње је данас мешавина старих зграда и модерне високоградње.

Фото: Градске инфо
Прекопута цркве, на углу улица Јована Суботића и војводе Бојовића, налази се грко-католичка Плебанија из 1820. године, седиште грко-католичке црквене општине.

Грко-католичка парохија у Новом Саду постоји од 1780. године и припада Гркокатоличкој епархији Светог Николе у Руском Крстуру која окупља око 3.000 верника, 2.500 Русина и око 500 Украјинаца.

Фото: Градске инфо
Касарна у улици Војводе Бојовића

Обавеза уконачавања војске била је најчешће решавана изнајмљивањем приватних кућа, да би, касније, формирањем сталног гарнизона, почело примењивање другог начина за решавање овог проблема.

Градови су подизали касарне које су, потом, закупљивале војне власти за своје потребе.

У Новом Саду су, у последњој деценији 19. века, изграђена два велика објекта ове врсте, пешадијска касарна у продужетку Лебарског сокака (Милетићева улица), данашња Улица војводе Бојовића, и хонведска касарна у Футошкој улици на тадашњем излазу из града.

Фото: Градске инфо

Историјат изградње пешадијске касарне може се пратити још од настанка плана града 1877. на коме су назначени одговарајући габарити, али са ознаком још неизведеног објекта.

Већ на Саутеровом плану из 1885. тог обележја више нема пошто је пространа парцела резервисана записом Kasern platz.

Колико је градња ових објеката била значајна, види се из податка да је улица у којој је подигнута пешадијска касарна добила назив Улица касарне (Laktanya utca)

У објекте касарне у улици Војводе Бојовића војска се уселила након Првог светског рата.

Наиме, по завршетку Првог светског рата, Нови Сад се нашао у новој држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а у његове војне објекте сместила се нова војска.

Фото: Градске инфо

Сходно томе, касарне су добиле нове називе, па је тако пешадијска касарна у продужетку Милетићеве, односно негде на средини данашње улице Војводе Бојовића, добила име Краљ Петар.

Ову касарну је војска од града добила компензациом, тако што је решено питање Мостобрана, чије су уклањање градске власти већ одавно тражиле.

Уговором склопљеним 1922. године између новосадских власти и Команде Прве армијске области Мостобран је уступљен граду, а заузврат, град је војсци предао касарну Краља Петра у Улици војводе Бојовића и још неколико других касарни, објеката и плацева.

Касарна у Војводе Бојовића je објекат који се налази под претходном заштитом као споменик културе, а значајан је и као спомен обележје за стрељане антифашисте у Другом светском рату и као место страдања Новосађана у рацији 1942. године, о чему сведочи постављена табла на фасади зграде.
Фото: Градске инфо

У зградама у оквиру ове касарне, која је напуштена почетком деведесетих, већ 30 година живе породице војних лица из бивших југословенских република којима није решено стамбено питање.

Иако су раније власти неколико пута помињале да ће се решити проблем са станарима који живе у касарни, остаје нада да ће се са актуелном изградњом станова за припаднике снага безбедности на Новом насељу и станова за избегла и прогнана лица у Ветернику решити и њихово стамбено питање.

Фото: Градске инфо

Према урбанистичким плановима, касарна је намењена да буде културно-туристички комплекс, па остаје нада да ће бити обновљена, те да ће поново засијати старим сјајем.

Бифе „Венац“

Преко пута касарне, на броју 15 налази се кућа у којој се некада налазио Бифе „Венац“, угоститељски објекат који је припадао УТП „Путник“.

Фото; Градске инфо

Након приватизације доживео је сличну судбину осталих угоститељских објеката која су припадала овом предузећу, „Липе“, „Сечуана“ и „Дунавске оазе“, па сада руиниран и напуштен чека неизвесну будућност.

Према причи људи који се сећају времена када је Бифе „Венац“ још радио, у дворишту куће у којој се налазио угоститељски објекат, налазила се мала баштица која је доприносила пријатном и угодном боравку гостију.

Игром случаја, преко пута Бифеа „Венац“, у приземљу модерне вишеспратнице сада се налази кафић. На тај начин добија се својеврстан контраст између старог, трошног Новог Сада који полако умире и оног модерног Новог Сада који се поносно уздиже и иде у корак са новим временом.

Фото: Градске инфо
Гробље насред пута

Ова улица дуго година чувала је скривену тајну прохујалих времена, а онда ју је 2015. године открила, на опште изненађење свих.

Наиме, током реконструкције коловоза у овој улици, радници ЈКП „Пут“, су приликом уклањања асфалта и подлоге, на дубини од око једног метра пронашли најмање 50 гробница које су биле део гробља при Светојованској цркви, срушеној пре више од 100 година.

Фото: Градске инфо

Гробље које се налазило на овом простору је отворено за сахрањивање средином 18. века, након забране сахрањивања у старом језгру града, у тадашњим портама постојећих храмова.

Иако је постојање тог гробља било познато свим градским институцијама, ексхумација посмртних остатака људи који су ту сахрањени вероватно није урађена до краја у време када је, због урбанистичке модернизације Новог Сада, рушен некадашњи Јовански крај.

У делу улице где се радила инфраструктура, зидале куће и дубље копало, гробови нису нађени, али испод пута, где није било никаквих дубљих радова, гробље је остало до 2015. године.

Фото: Градске инфо

Након што су надлежни из Завода за заштиту споменика културе завршили процес ископавања, обележавања гробова, утврђивања тачног броја гробница и њихово документовање, посмртни остаци су пренети у заједничку гробницу на Успенском гробљу.

Градови који су стари попут Новог Сада, понашају се готово као некакво живо  биће.

Стално расту, развијају се и мењају свој изглед, те живе неким својим животом. Зато не треба да чуди што ту и тамо имају понеку скривену тајну.

За нас који овде живимо остаје да видимо коју ли ће следећу тајну Нови Сад да подели са нама.

Ulica priča priču: Jevrejska ulica

 

Преузмите андроид апликацију.