Почетна > Моја улица
Моја улица Нови Сад

Улица прича причу: Трифковићев трг

Некадашњи Јарчев трг, а данашњи Трифковићев трг, у свом веку променио је неколико назива.
Фото: Градске инфо

Његово најстарије име је Јарчев трг, настало вероватно по томе што су се на њему, у своје време продавале козе и јарци или се ту налазила кафана са таквим именом.

На Саутеровом плану града из 1889. године може се видети да је Трифковићев трг већ добио данашњи облик, али уместо зграда са леве стране се налазио врт Плебаније (башта римо-католичке плебаније), а име трга је било улица Доброг пастира.

Био је познат и као Позоришни трг због првог новосадског позоришта које се на њему налазило, па око 1900. године Деаков трг, а после I светског рата трг Косте Трифковића.

За време окупације поново се зове Деаков трг, а након ослобођења Трифковићев трг, све до данас.

Добровољно ватрогасно друштво

На углу Трга и данашње Његошеве улице налазио се Ватрогасни дом. Ватрогасно друштво је тада било састављено искључиво од добровољаца, које су углавном чиниле новосадске занатлије.

Фото: Градске инфо

Звоно за узбуну да треба ићи гасити пожар оглашавало би се са Градске куће. Тада би се испред Ватрогасног дома скупљали ватрогасци – добровољци, који су за потребе гашења пожара имали на располагању једна кола и два пара коња.

Прво новосадско позориште

Осим Ватрогасног дома, други значајан објекат на Тргу било је Позориште (Грађанска дворана) које се налазило на средини трга, на месту данашњег паркинга, окренуто ка Милетићевој улици.

Фото: Градске инфо

Ово позориште било је прво новосадско позориште.

Остала су и нека знимљива сведочења о атмосфери у позоришту када би оркестар свирао неку познату и популарну мелодију у току представе, цела дворана би певала, па је стварано посебно расположење које се често потом преносило на улице и кафане.

Прва иницијатива за градњу позоришне зграде покренута је 1838, али неуспешно.

Друштво за српско народно позориште (касније Српско народно позориште) је основано 1861. године.

Друга иницијатива покренута је 1868. године и  резултовала је издавањем дозволе за зидање Грађанске дворане (1871. године) на празном простору између Лебарског сокака и улице Доброг пастира, на садашњем Трифковићевом тргу, а према пројекту Ђерђа Молнара.

У овој једноставној згради на Трифковићевом тргу своје роле играли су неки од најпознатијих српских глумица и глумаца тога доба – рано преминули Лаза Телечки у овој дворани је одиграо неке од својих последњих улога, брачни пар Димитрије и Драга Ружић, легендарни Пера Добриновић, а прве глумачке кораке ту је направио и великан српског глумишта Илија Станојевић (Чича Илија).

Упркос (или захваљујући) значајном месту које је Грађанска дворана имала у друштвеном и културном животу Новосађана, зграда је по истеку привремене дозволе, уз протесте грађана, срушена и разграђена 1892.

Материјал који је преостао од разградње Грађанске дворане је пренет у двориште Хотела „Војводина“ и искоришћен за зидање следећег позоришног дома, Позоришта Дунђерских. Ово позориште је изгорело у јануару 1928. године.

Коста Трифковић: Панонски морнар, књижњвник, комедиограф, правник, музичар…

Причу о Трифковићевом тргу не би могли да завршимо, а да не кажемо пар речи о човеку по коме Трг данас носи име.

Наиме, на овом тргу, у згради број 1, становао је, а на жалост 19. фебруара 1875. године, у својој 32. години и умро велики комедиограф Коста Трифковић.

Фото: Градске инфо

Познатом драмском писцу, адвокату и градском правозаступнику, Српско народно позориште је на кући поставило спомен плочу.

Рано Трифковићево детињство протекло је у топлој породичној атмосфери.

Био је изузетан ђак, љубимац директора школе Ђорђа Натошевића и других професора. Четврти разред Новосадске гимназије, у којој му је професор био и Јован Ђорђевић, оснивач СНП, Коста завршава као најбољи ђак у генерацији.

У гимназији пише стихове под утицајем Бранкове поезије, а прихватио је и Вуков правопис.

У чежњи за морем и испуњењем свога сна, 1861. године одлази у Ријеку и постаје морнар. Али, нарушеног здравља и разочаран у морнарски живот, враћа се 1863. године у Нови Сад.

У јесен 1864. године уписује студије права које успешно завршава и посвећује се адвокатском позиву. Бива изабран за великог бележника Градског магистрата у Новом Саду, члана Позоришног одбора и Управног одбора Матице српске, те потпредседника Матице српске.

Његова друштвена и политичка каријера иду константном узлазном путањом.

Велике способности Косте Трифковића истицале су се у три правца: у књижевности, у музици и страним језицима.

Умео је свирати готово све инструменте, од тамбуре до виолине. Ипак, најревносније се одао књижевности, посебно драмској.

Преводио је комаде страних аутора и прилагођавао их нашој сцени, али и писао оригиналне комедије. Његова најпознатија драмска дела су: Школски надзорник, Честитам, Избирачица, Љубавно писмо, На Бадњи дан, Мила, Француско-пруски рат.

Писао је и приповетке, песме, позоришне критике путописе.

Стваралачи и животни пут Трифковићев пресечен је 19. фебруара 1875. године, у тридесет другој години.

Ulica priča priču: Fruškogorska ulica

 

Преузмите андроид апликацију.