Почетна > Нови Сад
Моја улица Нови Сад

Улица прича причу: Народних хероја

Између Булевара Михајла Пупина и Трга младенаца у Новом Саду, смештена је улица Народних хероја. Ова улица само је један мали део некадашње новосадске Главне улице, а која је у потоњим временима „исецкана“ на више делова.
Фото: Градске инфо

Када се помене ова улица, већини Новосађана прва асоцијација нису пали за слободу, већ грађевине које су се некада ту налазиле.

Оно што „старосађанима“ највише боде очи је одсуство старе Јерменске цркве, која се налазила на углу са Булеваром Михајла Пупина, као и зграде Привредне банке Војводине (Комуналне банке).

Фото: Градске инфо

Јерменска црква у Новом Саду је бивша јерменска, парохијска црква у Новом Саду, посвећена светом Петру и Павлу, која је од свог настанка у првој половини 18. века па све до рушења 1963. године припадала Јерменској источнокатоличкој цркви.

Прича о овом објекту једнако је тужна као и судбина новосадских Јермена.

Наиме, насељавање Јермена на овом простору почело је након пада Београда под Турску власт у лето 1739. године, када су заједно са мноштвом Срба, Аустријанаца, Јевреја, Грка и Цинцара стигли у Нови Сад.
Као дубоко верујући народ, који је препознао важност сакралног објекта за очување културног и националног идентитета за заједницу, већ 1746. изградили су своју цркву у Новом Саду.

Фото: Историјски архив Града Новог Сада

За потребе градње храма сакупили су прилог од 200 форинти и добили одобрење од Католичке епископије.
У бомбардовању Новог Сада током Буне 1849. године и када је четири петине Града сравњено са земљом, а становништво десетковано, разарање је доживела и Јерменска црква. Обновљена је тек 1872. године, уз несебичну помоћ велике српске добротворке Марије Трандафил. Њој у захвалност, у обновљеној црквици стајао је натпис:

Из смирене и чисте христијанске љубави спрам својих ближњих обновила овај храм божији Марија Трандафил 1872. године”.

Иако је црква обновљена, а живот се враћао у нормалне токове, Јерменска заједница се након догађаја из 1849. године никада није опоравила. Њиховој смањеној бројности у Новом Саду нису допринеле болести ни протеривање или геноцид, који се крајем 19. и почетком 20. века у до тада невиђеним размерама одвијао широм Отоманског царства, већ тиха асимилација становништва. Тако је 1857. године у Новом Саду пописано 36 Јермена, 1870. – 13, а 1943. само троје Јермена. Према појединим изворима, 1948. године умро је последњи верник јерменске цркве – стара Јерменка, а Јерменска црква је од тада, па све до рушења 1963. године била закључана.

Према причи о новосадским Јерменима, а која је сада прерасла у урбано предање, последњи Јермен који је живео у Новом Саду био је свештеник Јерменске цркве, Јохан (Јован) Самуел Поликарп, који се 1960. године одселио у Беч.

Његовом пресељењу, осим чињенице да је остао без пастве, допринела је и одлука тадашњих градских власти да се због пробијања Булевара Михајла Пупина Јерменска црква поруши.

Црква је порушена октобра 1963, иако је још 1951. године била стављена под заштиту државе.

Пошто садашња грађевина по својој стилској и архитектонској вредности не представља такав архитетктонски споменик, који би требало сачувати, а смета нормалном архитектонском и урбанистичком обликовању Новог Сада, донета је одлука да се грађевина брише из регистра културно-историјских споменика. Грађевина ће бити претходно технички снимљена и фотографисана, те ће тако бити употпуњени подаци о историјском збивању и колонији Јермена у Новом Саду”, стајало је у образложењу тадашњих градских власти.

Јерменско гробље налазило се око Јерменске цркве.

Данас је једини видљиви остатак некадашњег јерменског гробља и уопште постојања Јермена у Новом Саду, необична гробница-костурница породице Томановић-Ченази, настала у последњој деценији 18. века. У овој гробници почивају бароница Томановић, њене две кћерке и зет Јерменин, Симеон Мелик Ченази.

Фото: Градске инфо

Најсликовитији елементи гробнице су стилизоване лобање од белог мермера. Од осам лобања, остало је пет. Три су украдене последњих година XX века и до данас нису надомештене. На средишњем делу горње плоче налазе се четири срца од белог мермера и на сваком је уклесан натпис Uncertrnlich (нераздвојиво). Ова гробница проглашена је спомеником културе 1997. године.

Осим споменика породице Ченази, сећане на јерменску заједницу у Новом Саду још чувају камена плоча (хачар) са уклесаним крстом карактеристична за јерменску хришћанску уметност, као и црвенкасте мермерне плоче уграђене у асфалт, а које представљају обрисе некадашње цркве.

Оно што је мало познато већини Новосађана и на шта нису ни обраћали пажњу је да су исте црвенкасте плоче, а које су након рушења цркве 1963. године уграђене у стазе на улазу у Дунавски парк, заправо остаци надгробних плоча из Јерменске цркве.

Када је у првој половини 2022. године започета реконструкција пешачких стаза у Дунавском парку, остаци надгробних плоча су пажљиво извађени и очишћени, са идејом да буду уграђене у зид, својеврсан споменик, на католичком гробљу у Новом Саду.

Тако би се од заборава сачувало сећање на некада бројну Јерменску заједницу, а Новосађани бар делимично искупили за рушење Јерменске цркве.

Одмах поред некадашње Јерменске цркве дуго година налазила се зграда Комуналне банке (претходно Трговачка и обртна банка).
Фото: Историјски архив Града Новог Сада

Ова двоспратница је изграђена 1910–1911. године за потребе јерменске заједнице. На том месту данас се налази модеран стамбено-пословни комплекс „Палата Пупин“.

Како би се сачувало сећање на некадашњу градску архитектуру, приликом градње рестаурирана је комплетна фасада Комуналне банке, са свим детаљима који су исклесани од камена, а све то под надзором Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада.

Фото: Градске инфо
Мало даље, налази се једна од значајнијих грађевина у овој улици, а то је зграда некадашње Новосадске занатске и средње трговинске школе, основане 1882. године.
Фото: Градске инфо

Данас је у овом објекту смештена економско-трговачко-туристичка угоститељска школа „Светозар Милетић“.

Прича о улици Народних хероја највише је прича о ономе чега више нема.

О разлозима због којих нешто јесте или није, да ли треба или не треба, за и против нећемо расправљати. Уместо тога, позваћемо вас да следећи пут када се задесите у близини ове улице, обратите пажњу на костурницу и хачар који се и данас налазе на углу улице Народних хероја и Булевара Михајла Пупина. Детаљи и посвећеност са којима су урађени ови споменици представљају право уметничко дело.

Будући да се налазе у близини укрштања више линија градског превозника, већина Новосађана, навикла да се споменици ту налазе од увек, само прође или протрчи поред њих журећи на аутобус. А, требали би да застану бар на трен и уживају у културном наслеђу једне заједнице која је ишчезла из Новог Сада.

Фото: Градске инфо
Фото: Градске инфо

Ulica priča priču: Trg mladenaca

 

Преузмите андроид апликацију.