Илија Огњановић, био је новосадски лекар и писац. Потицао је из једне од најстаријих новосадских породица, а најпознатији је као аутор више хумористичко-сатиричних дела, у којима се на сатиричан начин бавио животом и збивањима у граду. Данас једна од улица у најужем градском језгру Новог Сада носи име по овом истакнутом новосадском интелектуалцу.
Некада се улица Илије Огњановића простирала све до Трга галерија, али је пробијањем Булевара Михајла Пупина неправедно скраћена и претворена у „слепу улицу“.
Па ипак, током свих протеклих деценија, успела је да задржи шарм, типичан за старе новосадске улице.
Имајући у виду да није посебно широка и да се једва могу мимоићи два аутомобила, као и да је једним делом једносмерна, право је чудо колика количина саобраћаја њоме пролази. Целом њеном дужином уређена су паркинг места, а са обе стране улице налазе се стазе за пешаке.
На самом почетку, са непарне стране улице, налазе се спортски терени Соколског дома, већини грађана познатијих под називом игралиште „Партизан“.
Ово игралиште било је од великог значаја највише за децу из ове и околних улица, будући да због густе градње и мањка слободног простора и нису имали превише места за игру.
Одмах у продужетку, на броју 1, налази се троспратна стамбена зграда развучене основе, подигнута током 1934. – 1935. године, на угаоном плацу.
Архитектонски пројекат за овај објекат радио је Ђорђе Табаковић, једно од највећих имена новосадске модерне архитектуре. Предузимачке радове је извео инг. Данило Каћански, иначе аутор многобројних објеката на подручју Новог Сада.
На етажама су по три простране стамбене јединице, од којих су најраскошније оне угаоне, конципиране као четворособни станови, чије просторије кроз велике фасадне отворе добијају богато дневно осветљење.
Оно што на овој троспратници привлачи пажњу је истурен и заобљен полукружни затворени балкон без потпоре, занимљивог облика, са прозорима на три стране. Изнад њега је смештена пространа тераса.
Зграда у потпуности припада модерном схватању архитектуре тог доба.
Како је Нови Сад град чији туристички потенцијал непрестано расте, у овој улици сместило се неколико хотела и хостела, од којих је свакако најпознатији Хотел „Путник“.
Хотел који је пред почетак Другог светског рата, тачније 1939. године, сазидан по налогу новосадског трговца, задужбинара и добротвора Николе Танурџића, дело је познатог новосадског архитекте Ђорђа Табаковића.
Хотел „Rex“, који је том приликом изграђен, настао је у продужетку већ постојеће Танурџићеве палате.
Доградња је трајала до 1941. године, на страни улице Илије Огњановића, а како се завршетак радова поклопио са почетком рата, први „гости“ новоизграђеног хотела били су окупатори, који су га користили за смештај својих официра.
Последњи грађевински радови на проширењу зграде извршени су 1981. године, када је Град, због мањка туристичких смештајних капацитета, уз простор (сада) Хотела „Путник“ дозидао још један део.
На углу са улицом Модене, живи најстарији познати „станар“ ове улице, а у питању је дрво копривића.
Овo времешнo стабло, за које се процењује да има преко 130 година, некада је било део дрвореда који је ишао дуж улице Илије Огњановића, али је данас само оно преостало.
Први пут је стављен под заштиту као Споменик природе давне 1978. године и представља посебан примерак ове врсте због својих импозантних природних и амбијенталних вредности.
С обзиром да првим Решењем о стављању под заштиту није био дефинисан простор око Споменика природе као ни заштитна зона, то је исправљено доношењем нове Одлуке о заштити 1995. године.
Први санациони радови на стаблу извршени су 1985. године и тиме је стабло било заштићено од даљег пропадања.
За управљача овог Споменика природе одређено је ЈКП „Градско зеленило“ које је задужено за спровођење свих прописаних мера и услова заштите.
У циљу сузбијања трулежи на деблу копривића у претходном периоду примењене су најсавременије методе заштите стабла од труљења.
Копривић је до сада достигао висину од преко 15 метара, а својом бујном крошњом прави хлад, који представља прави спас током летњих месеци, када „упече звезда“.
На табли која се налази на дрвету стоји сведочанство да баш то стабло представља Споменик природе, а копривић га носи попут неке медаље, својеврсног признања за дуговечност.
На самом крају улице, налази се троспратна стамбена зграда, подигнута 1932. године за једног од најистакнутијих новосадских медицинских радника, дечијег лекара Ђуру Јовановића, од милоште званог Киндер Ђура.
За оне који не знају, Ђура Јовановић Киндер био је први специјалиста дечје медицине у АП Војводини, који је утемељио систем здравствене заштите деце и омладине у покрајини. Он је био изузетно ангажован и на збрињавању сирочади и напуштене деце, а веома је значајан и као оснивач Дечје болнице у Новом Саду, која је данас једна од водећих медицинских установа тог типа у Србији. У насељу Југовићево налази се улица посвећена овом знаменитом новосађанину.
Но, да се вратимо на причу о улици Илије Огњановића и причу о згради на броју 9. Овај објекат такође је дело архитекте Табаковића и представља један од најквалитетнијих пројеката новосадске међуратне стамбене градње.
Правоугаони балкони на главној фасади својим несиметричним распоредом маса представљају преседан у архитектури тридесетих. На дворишној фасади налази се чак пет нивоа тераса, различитих дубина и дужина, које складно рашчлањују дворишну фасадну површину.
На средини се налази мањи класични колски пролаз са мермером обложеним одбојницима који се протежу читавом дужином.
Овај објекат јединствен је по томе што је једини Табаковићев пројекат који се на неки начин може везати за градитељство чешког функционализма. Никада више Табаковић неће показати сличну жељу за применом принципа асиметрије и за тако радикалним решењем дворишног изгледа зграде.
На бочној страни фасаде зграде Илије Одановића 9, током 2019. године урађен је велики мурал посвећен 50. годишњици чувене представе „Коса“, која је први пут код нас је изведена на сцени Атељеа 212, 1969. године у Београду, у режији Мире Траиловић и Зорана Ратковића.
У историјату српског позоришта, ова представа остаће запамћена по померању граница тадашњег српског позоришта, али и изјави аутора мјузикла Џерома Рагнија и Џејмса Радоа, да је београдска верзија била боља од бродвејске.
Према мишљењу великог броја љубитеља ове врсте уличне уметности, овај мурал је један од најлепших новосадских мурала.
Преузмите андроид апликацију.
