Булевар Европе званично је најдужи булевар у Новом Саду, тренутно је једна од најзначајнијих новосадских саобраћајница, са тенденцијом да преузме титулу најпрометније улице у Новом Саду од Булевара ослобођења.
Изграђен је на некадашњој траси пруге Нови Сад-Суботица, и идеална је веза са ауто-путем, а осим тога, Булевар је добро повезан и са осталим деловима града, док је од самог центра Новог Сада удаљен свега 2 километра.
Ова модерна саобраћајница булеварског типа има по три коловозне траке у оба смера, разделно острво, као и бициклистичке и пешачке стазе са обе стране.
Станарима ове улице, која је још у процесу настајања и тек треба да добије свој изглед, на располагању су бројне играонице, игралишта, теретане на отвореном, кафеи и ресторани.
На неки начин, можемо рећи да је Булевар Европе празно платно које тек треба да буде осликано. Планирани су различити садржаји, који ће трансформисати овај део града у нови стамбено-пословни центар Новог Сада.
Но, пре него што крене у те нове приче, мора и да сачува и исприча неке старе. Овде првенствено мислимо на комплекс некадашње ранжирне станице, сада скривене иза дрвореда багрема, а већини становника потпуна непознаница.
Наиме, пре више од сто година, тачније 1912, грађена је новосадска Ранжирна (Теретна) станица, у чијем пројектовању је, према непотврђеним изворима, учествовао и пројектни биро чувеног француског конструктора – Густава Ајфела.
Изградња Ранжирне станице потрајала је све до 1921. године, када је комплетирана.
Основни објекат, потковичастог облика, такозвани Депо представљао је ложионицу теретне станице с окретницом, а временом су јој придодати објекти управне зграде и водоторањ.
Нажалост, комплекс је срушен у савезничком бомбардовању 1944. године, па после рата станица добија нови изглед, као и депо шинобуса, колски депо, радионице и стругару, који су појединачно додавани по декадама у другој половини 20. века.
Цео комплекс налази се данас под заштитом Завода за споменику културе града Новог Сада.
Како се град ширио и развијао, тако је дошло до тога да су се Ранжирна станица и пруга нашле на путу даљег развоја града. Пруга, која је некада пролазила преко насеља Телеп и трасом данашњег Булевара цара Лазара је уклоњена и на њеном месту постављен асфалт.
Занимљив је податак, који је непознаница и већини Новосађана, да је крај Футошке улице на раскрсници са Булеваром Европе, а даље је назив улице Футошки пут.
Млађи Новосађани ни не знају где се некада налазила тзв. Ветерничка рампа, и да је то управо код раскрснице Футошке улице, Футошког пута и Булевара Европе, код Хигијенског завода.
Са друге стране, никло је Ново насеље, до којег се првобитно могло доћи само преко Футошког пута, јер је велико железничко створиште представљало препреку.
Последњи докази да се на месту Булевара Европе некада налазила пруга видљиви су још само у траговима.
Због тога је веома важно сачувати оно што је остало од овог некадашњег важног железничког чворишта, као својеврстан споменик индустријског и саобраћајног наслеђа.
Тако се и родила идеја да се Депо Ранжирне станице претвори у Музеј железнице или својеврстан парковски комплекс. Идеја свакако има, чак су и урађени поједини планови, а остаје нада да ће доћи и до реализације. До тада цео комплекс Ранжирне станице остаје успаван.
На простору парцеле коју данас заузима касарна Југовићево (некада Мајевица), у доба када је Нови Сад био престоница српске авио-индустрије, налазио се војни аеродром.
Аеродром је отворен 1913. године, одувек је био војног карактера и дуго година је био без назива, тачније све до погибије команданта ваздухопловног пука пуковника Јована Југовића 1926. године. Име је званично добио 1928. године, по настрадалом авијатичару, те је понео назив Југовићево.
У почетку је имао само травнате писте за слетање и узлетање војних авиона, док су хангари били на суседном Сајлову. Тек 1916. године изграђени су први аеродромски објекти, касарна и зграде за техничке радионице.
Између осталог, на овом аеродрому била је прва пилотска школа, а ту су се налазиле и школе за резервне ваздухопловне официре, за извиђаче, авио-механичаре, и друге специјалистичке сврхе.
На овом аеродрому приређивана су такмичења за краљев пехар, на рођендан престолонаследника Петра (6. септембра).
Током Другог светског рата, тачније 1941. године тешко је бомбардован. Након окупације нашао се под немачком управом, која је за поновно оспособљавање аеродрома избетонирала писту у дужини од 800 метара, те га користила за мисије ка источном фронту.
Од октобра 1944. године, након ослобођења Новог Сада, постаје домаћи аеродром и коришћен је у мисијама даљег ослобођења земље.
Све до почетка шездесетих година био је активан, а ту се налазила база чувене 63. падобранске јединице, која је тек касније пребачена у Ниш.
Аеродром је временом изгубио на значају, првенствено када су фабрике авиона измештене на друге локације, као и због чињенице да није имао класичну бетонску писту, већ само бетониране рулне стазе. Другим речима, постао је неперспективан, посебно ако се има у виду да је већ тада постојало неколико бољих аеродрома у његовој релативној близини, попут Сомбора, Зрењанина, Ковина, Земуна и касније Батајнице.
Такође, већ тада је било јасно у ком правцу ће се кретати будућност развоја авиона, односно ка развоју млазних апарата, а за чије потребе је Аеродром Југовићево био неуслован. Осим касарне која се још увек налази на том месту, ни нема других трагова пређашњег војног аеродрома.
Као што је већ речено, за Булевар Европе се може рећи да је једна од оних улица чија прича тек треба да буде испричана.
Према урбанистичком плану, овај булевар наставиће се у правцу Рибарског острва преко кога би требало да никне нови мост који ће спојити управо Булевар Европе са Сремском Каменицом.
Преузмите андроид апликацију.
