Негде између норвешког копна и Северног пола, архипелаг Свалбард делује као крај света – и у много чему то заиста јесте. Ово је место где број поларних медведа премашује број становника, где закони о заштити природе имају готово уставни статус и где Сунце лети не залази месецима, а зими уопште не излази. Ипак, далеко од тога да је неприступачан – Свалбард је изненађујуће отворен, организован и спреман за истраживање. На мапи изгледа као мрља леда у арктичком океану, али оно што посетиоци тамо затекну није пустош, већ свет у којем природа води главну реч, а човек је ту само гост.
Свалбард је најсеверније насељено место на свету које можете да посетите без научне експедиције или свемирске капсуле. У исто време, то је једно од ретких места где истовремено можете да се осећате као да сте стигли на крај света и као да припадате том свету.
Свалбард технички припада Норвешкој, али има посебан статус: део је Шенген зоне, али путници који долазе из Норвешке као да прелазе међународну границу. Најлакши пут до њега води преко Осла или Тромсеа до главног насеља Longyearbyen, чији аеродром је најсевернији на свету са редовним комерцијалним летовима. Longyearbyen(чита се „Лоњирбин“) није град из разгледница – више подсећа на сценографију из научно фантастичног филма. Ипак, ово мало место има све што треба: бар, библиотеку, музеј, пивару, па чак и универзитет. Туристи се ту задрже пар дана пре него што крену у дивљину. Једно је сигурно – овде нико није случајно. И сви знају зашто сте ту.
Свалбард нуди активности које нигде другде на свету не звуче тако логично, а тако екстремно. Зими, вожња моторних санки по залеђеним долинама и глечерима је скоро обавезна. Лети се отвара могућност за планинарење тундром, крстарење бродом по фјордовима, вожњу кајаком међу леденим плохама и посматрање животиња – китова, фока, арктичких лисица и, наравно, медведа који су постали симбол овог места. За оне који желе више контекста, Свалбард Музеј и North Pole Expedition Museum нуде фасцинантан увид у историју поларних истраживања, лова на китове и борбе за опстанак у условима који не опраштају грешке.
Постоји правило које сви овде схвате озбиљно: не излази изван граница насеља без оружја. Поларни медведи нису мит и њихова територија обухвата читав архипелаг. Иако је напада мало, закон налаже да се сваки путник који иде у дивљину мора наоружати (или унајмити водича који јесте). У исто време, убиство медведа је озбиљан злочин, што ствара специфичну равнотежу: људи и звери, обазриво деле исти простор.
Свалбард је дом најсевернијег бара, најсеверније цркве, џамије и поште на свету. Овде је “забрањено” умрети – због пермафроста тела се не распадају, што омогућује бактеријама и вирусима да дуго преживе, па гробља не примају нове покојнике. Труднице се упућују на копно, а закон о забрани увоза мачака постоји како би се заштитиле локалне птице.
Међу најпознатијим симболима Свалбарда је Глобална банка семена, уклесана дубоко у стену планине, створена да сачува генетску разноликост биљног света у случају глобалне катастрофе. Не може се посетити изнутра, али сама чињеница да постоји овде, на месту које симболизује изолацију и континуитет, изазива осећај да сте близу нечег важног – као да сте дотакли ивицу света и ослушнули његов дах.
Поред тога, Свалбард држи и друге рекорде: најсевернији бар, најсевернија црква, најсевернији универзитет и најсевернији jazz фестивал на планети.
Зашто би уопште неко ишао на Свалбард, можда се питате. Одлазак на Свалбард није ствар пуког туризма. Он не нуди луксузне хотеле нити ексклузивне плаже. Уместо тога, нуди искуство другачијег света. Баш нигде на свету нећете осетити овакву комбинацију усамљености и припадности.
Арктик на Свалбарду није само пејзаж – то је стање ума. Овде се време успорава, а перспектива шири. Без дрвећа, реклама и са слабим сигналом, остајете сами са собом и са огромним, белим светом око вас. Одлазак на Свалбард није само путовање – то је сусрет са планетом каква је била пре него што смо је преобликовали. И можда, ако сте довољно храбри да дођете зими, сусрет са поларним светлима, која изнад овог далеког места плешу као последњи трагови магије коју још нисмо успели да укротимо. И зато се иде на Свалбард – не да бисте се похвалили дестинацијом, већ да бисте доживели простор у којем тишина има тежину, светлост има ритам, а природа још има последњу реч.
То није обична дестинација. То је лекција из понизности, сусрет са исконским, повратак основама. И можда, само можда, прилика да откријете да вам за срећу није потребно много – само место где човек зна да није најважнији
Аутор текста: Н. К.
Преузмите андроид апликацију.
