Војвода Живојин Мишић, прослављени ратни заповедник Срба у Првом светском рату, рођен је 19. јула 1855, пре 170 година.
Мишић је, по неподељеном мишљењу, био међу најуспешнијим заповедницима Првог светског рата уопште, а међу Србима његове заслуге су неизмерне, због чега му је додељен чин војводе.
Рођен је у селу Струганик, десетак километара југоисточно од Мионице, стотинак километара од Београда, 7. јула по старом односно 19. јула по новом, званичном, грегоријанском календару, као тринаесто дете у породици. Мајка се звала Анђелија, отац Радован.
После гиманзије у Крагујевцу и Београду, примљен је 1874. у Артиљеријску школу, претечу Војне академије ондашње Кнежевине Србије.
Учесник је, као питомац, кадет војне школе, ратова против Турске, 1876/1879. који су вођени с променљивим успехом, али су оконачани победом Срба.
Осим територијалног проширења на, југоистоку, ослобођењем Ниша, Пирота, Топлице, Лесковца, Врања и Пчињског краја, Србији је тада, у складу са закључком Берлинског конгреса 1878. коначно призната потпуна сувереност.
У Српско турским ратовима 1876/1978. Мишић је командовао Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде.
Стручно образовање је потом наставио усавршавањем на генералштабној школи, као и усавршавањем при војсци Аустроугарске.
Током Српско бугарског рата новембра 1885. Живојин Мишић налазио се на позицији комаданта 5. пука Дринске дивизије, у чину поручника.
До рата је тада дошло пошто је Бугарска једнострано припојила Источну Румелију, чиме су нарушене одредбе Берлинског конгреса, односно равнотежа снага на Балкану. Србија, међутим, није тада имала успеха, али је рат, највише залагањем Беча, окончан без тежих последица, односно територијалних губитака.
Од 1898. до 1904. предаје на Војној академији стратегију. Налазио се иначе, пролећа 1896. у пратњи краља Александра Обреновића на Светој Гори, у Хиландару.
У то време краљ Александар је после мучних преговора и отплате нагомиланих дугова манастира, успео да српски монаси коначно преузму, врате, древну задужбину Немањића од Бугара који су у Хиландару до тада преовлађивали.
После Мајског преварта, трагичног нестанка последњих Обреновића, пуковник Живијин Мишић је отеран у пензију.
Владало је уверење да присталица оборене династије Обреновић. У стварности, он је заправо искључиво био лојални официр, који није имао везе са завереничком групом која је извела преврат маја/јуна 1903. па је отуда у прво време доживљаван као сумњив.
Званично, официрима је тада било забрањено бављење политиком, ма у ком облику, чега се Мишић држао, али му, парадоксално, завереници, чији је утицај првих година по преврату био огроман, нису веровали. Отуда је уследила превремена пензија.
Мишић је заправо био оличење војног устројства које је утемељио и обликовао краљ Милан Обреновић, по пруским узорима, што је подразумевало лојалност отаџбини и круни, без икаквог уплитања у домен политичког надметања.
Величанствене српске победе у ратовима од 1912, до 1918, оба балканска и Првом светском, извесно су биле плод управо таквог официрског кора.
Пошто је земља била суочена са бројним изазовима, Мишић је потом ипак реактивиран, чему су претходили готово двогодишњи преговори. У војску се тако вратио тек пошто му је пружено одговарајуће задовољење.
Радомир Путник, потоњи војвода, узима га тада за помоћника на изради ратних планова за случај сукоба са Аустроугарском. Са Двојном монархијом Србија је од Мајског преврата, а посебно од Анексионе кризе 1908/1909. била у затегнутим односима.
У Балканским ратовима 1912/1913, Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде.
После одлучујуће победе над Турцима на Куманову, октобра 1912. добио је чин генерала. Мишићеве процене испоставиле су се као драгоцене и у време Боја на Брегалници, јуна/јула 1913. у Другом балканском рату.
Његови противици ипак су издејствовали да по окончању балканских ратова поново буде пензионисан.
Србија се међутим врло брзо, већ лета 1914. нашла у безизлазној ситуацији пошто се догодио атентат у Сарајеву на Видовдан те године.
Званични Беч оптужио је затим Србију за подршку атентаторима, уследио је напад, месец дана доцније, чиме је изазван Светски рат.
Живојин Мишић је стога наново активиран, опет у својству помоћника начелника штаба Врховне команде.
Несумуњив врхунац његове каријере било је руковођење Првом армијом током Колубарске битке.
Донео је тада, у време када је код многих, па и самог војводе Путника, завладала малодушност, храбру, ризичну одлуку да дозволи дубљи продор Аустромађарских трупа, како би их на тај начин развукао, а својим јединицима омогућио да се ваљано одморе и попуне пре контранапада.
Извојевао је тада, на Колубари, величанстевну победу. Поражене, иако бројне, Аустроугарске трупе доведене су у позицију безглавог повлачења, у нереду, с великим гибицима у људству и материјалу.
За неизмерне заслуге победом на Колубари добио је чин војводе.
Постоји сведочанство, особе која му је била блиска, иначе лекара, да је Живојин Мишић уочи Колубарске битке имао визију, верско виђење, које му је помогло да донесе ваљану одлуку. Пошто су се октобра 1915. рату против Србије, осим Аустроугарске, прикључиле и Немачка и Бугарска српска врховна команда, суочена са несразмерно јачим, свежим снагама, нашла се у безизлазној ситуацији. Уследило је после жилавог отпора, трагично повлачења војске и народа од Косова пут Јадрана, преко планинских врлети и беспућа.
Предлог војводе Мишића, да се на Косову те оловне јесени 1915. прихвати битка, ма колико безизгледна, Врховна команда је одбацила.
На Солунском фронту, по опоравку војске на Крфу, војвода Мишић је активиран после боравка у Француској, августа 1916.
Заслужан ја за осмишљавање плана пробоја, што је крунисано поразом централних сила на Солунском фронту септембра 1918. Био је то пресудни момент Светског рата, по распаду Солунског фронта, који су извели Срби, капитулирала је Бугарска, после Турске и Аустроугарска, а потом и Немачка, чиме је Први светски рат окончан.
Војвода Живојин Мишић, најодликованији српски војник у историји, овај свет напустио је 20. јануара 1921. у Београду, тешко оболео.
Оставио је сећања, насловљена “Моје успомене” написана с реалистичним описом прилика и доба у којем је живео, на жалост незавршена.
Отворено је приказао и оно што би већина прећутала, попут рецимо тегобног сеоског живота од најранијих дана и током школовања, подметања и смицалица којима је био изложен, или потресних момената попут абдикације краља Милана 1889.
Извиђачке јединице Војске Србије на обуци за преживљавање и самосталну исхрану
Преузмите андроид апликацију.
