Почетна > Нови Сад
Нови Сад Новосадске приче

Какве приче причају карирани кафански столњаци?

Замислите, стигнете у један град и приликом разгледања Вам причају о свим оним знаменитостима које га чине посебним. Обилазите споменике, тргове, музеје, а нико вам не покаже места која су прошлим временима давала озбиљан печат… Причамо о старим новосадским кафанама.
Кафана ''Бела лађа''
Фото: Завод за заштиту споменика културе Града Новог Сада

Да се разумемо, да нема кафане не би било ни Мике Антића, барем не онаквог каквог га данас знамо. Не би било ни Светозара Милетића, барем не као устолитеља јаке националне политике са којом га данас повезујемо.

У тим кафанама није се одвијао само ноћни живот, већ се стварала историја Новог Сада, али су, како већина њих више не постоји, многе и саме постале део историје.

Колико је ствар отишла у погрешном правцу показује минимализам који данас срећемо приликом поручивања хране у ресторанима и кафанама. Дакле, данас вас у центру огромног тањира чека минијатурни залогај неког “фенси“ јела, од кога тешко можете да се наједете.

Некада се знало! Ако сте добар угоститељ, шницла мора да вам буде већа од тањира!

Међутим, нису се тако давно Новосађани осмелили да попију шољицу кафе ван свога дома, јер се у кафанама првобитно нису служила ни једна друга, осим, алкохолних пића.

У Новом Саду су до 1749. године постојале само крчме, или мало угледније гостионице. Тек је те године, први пут, на подручју зграде Матице српске, тадашњем “Турском хану“ отворена кафана намењена за окупљање пословне, градске, елите.

О кафани у “Турском хану“ није имало шта да се прича. Знало се, она окупља све познате Новосађане, а један од озбиљнијих редовних гостију био је Арсеније Теодоровић, аутор иконостаса у Алмашкој цркви.

Фото: PrtSc/4zida.rs

На месту где се данас налази “Војвођанска банка“ на главном тргу, налазила се кафана у коју је крајем 18. века одлазио само новосадски “крем“, међу који се, ономад, могао убројати Захарије Орфелин. Њено име је кафана “Код зеленог венца“.

У приземљу Адамовићеве палате, на Тргу младенаца, налазила се кафана “Елита“. Она је, својеверемено, била кључно место окупљања све оне новосадске елите, или барем оних који су сами себе сматрали истом.

Иако је њен тадашњи закупац 1913. године од града тражио дозволу за целоноћним радом, шушка се да је већ неколико година касније и поред добре локације, те врхунске опремљености за оно време, ова кафана “зјапила“ празна.

Како то обично бива, када једној особи бизнис крене по злу, друга у томе види прилику за свој успех…

У неком моменту кафана “Елита“ припала је власништву Жиге Месеи, којем је првом пало на памет да својим муштеријама изјутра доставља свежу штампу, господи служи црну, а дамама белу кафу, те у ноћним сатима доводи тамбураше да увесељавају госте.

Може се рећи да су овиме постављени темељи за савремени кафански живот у Новом Саду. Једино што се, ономад, у оваквим просторима водило више конструктивних разговора, док данас, чини се, када одемо у кафану тежимо само једном, забави.
Фото: PrtSc/YouTube/Комшијске приче

Данас се на месту кафане “Елита“ налази ресторан “Марина“. Иако је промењено име, овај простор и даље одише духовима свих, оних првих, новосадских винопија који су поставили културолошке и историјске темеље нашем граду.

Данас су места за доношење важних одлука посебно обележена и сведена само на ту једну намену. Међутим, оно што се данас ради у свечаним салама градских институција, некада се договором постизало у кафани и то уз чашу квалитетног пића.

Ова места су, такође, окупљала и разне сталеже и, иако није било нигде дефинисано, постојао је прећутни договор у друштву… Тачно се знало ко куда иде и припада!

Присталице Милетићеве политике дуго су састанчиле у кафани “Бела лађа“, други професори и угледни чланови Матице српске највише су боравили у “Липи“, док су уметници, новинари и књижевници своју дозу боемства добијали у кафани “Камила“.

Некада су кафане имале много већи утицај и улогу у самом друштву. Ово су само неке од култних гостионица које су и саме утицале на писање историје Новог Сада.

Оне су за старе Новосађане представљале сваку врсту забаве и ужитка, али време које је долазило, те које их је прегазило, јесте фактор којем се нису успеле одупрети.

Са појавом телевизије наши суграђани су променили дефиницију забаве. Прво су жене окупљале комшинице да заједно гледају серије, затим се у неком каснијем, ратном периоду, овој пракси придружио читав комшилук.

Кафане су, наједном, постале сигурно уточиште мужева од напорних жена, те места где се пуко опија без икаквог циља.

Ипак, у Новом Саду и даље постоје они истински боеми који кафану доживљавају на прави начин, као место на коме живи инспирација, те место за озбиљне пословне и политичке разговоре након којих сви, у миру, одлазимо својим домовима.

Оно што многи Новосађани данас не схватају јесте да се од живота не бежи и да се исти не поправља у кафани, кафана је намењена искључиво да се живот слави!

Rodoljublje Svetozara Miletića (Prvi deo)

Преузмите андроид апликацију.