Почетна > Моја улица
Моја улица Нови Сад

Улица прича причу: Дунавска улица

Дунавска улица некада је представљала главну саобраћајну везу града са Дунавом, што је одредило и њен друштвени, историјски и културни значај.
Фото: Градске инфо

Постојала је још у време Петроварадинског шанца и, после улице Златне греде, представља најстарију улицу у старом језгру града.

Улица је дуго времена била неугледна и заправо је представљала насип између две баре. Због многобројних бара које су окруживале насип по којој су грађене куће, једно време је улица била прекривена бројним дрвеним мостићима.

Носила је различита имена у различитим епохама

Једно време звала се Петроварадинска улица, између два светска рата улица је носила име Јаше Томића, за време Другог светског рата Мађари су је прекрстили у улицу др Ласла Бардошија, да би се после 1944. године коначно усталио назив Дунавска улица .

Auf-den-Brück

На мапи из 1745. и дуго после тога називала се Auf-den-Brück (на мосту), по понтонском мосту који је из дунавског рукавца и канала водио према Петроварадину.

Фото: Градске инфо

Тај мост био је право положен преко 32 понтона, а био је дугачак 420 корака и сваке године се церемонијално отварао. На самом мосту налазили су се мали дућани у дрвеним кућицама. Током зимских месеци овај мост је склањан и везиван за обале Дунава, да би на пролеће опет био постављан.

Овом улицом су дунавски аласи и трговци свој товар транспортовали до оближње Рибље пијаце и магаза на даљу продају.

Данашњи изглед резултат је обнове која је отпочела средином 19. века

Њен данашњи изглед је резултат обнове која је отпочела средином 19. века после великих разарања у бомбардовању Новог Сада 1849.

Фото: Градске инфо

У том периоду почиње опоравак улице и тада у њој ничу репрезентативне палате грађене у тада савременим европским стиловима.

Биле су то углавном куће великих трговаца са бројним радњама, гостионицама и књижарама.

Фото: Градске инфо

Плацеви у Дунавској улици су били најскупљи у граду, тако да је привилегију становања у променади имала само најимућнија градска господа.

У Дунавској улици рођен је Коста Трифковић.

На броју 5 живео је Михајло Полит Десанчић, а на броју 14 Светозар Милетић, српски политичар и градоначелник Новог Сада.

Нешто ниже на истој страни улице, живеле су чувене глумице српског глумишта Софија Вујић и њена кћи, глумица и редитељка Милка Марковић.

Најстарија кућа у граду

Преко пута Градске библиотеке, на углу са Змај Јовином улицом, налази се је једна од најстаријих кућа у Новом Саду – „Код белог лава’’ саграђена у првим деценијама 18. века.

Фото: Градске инфо

То је једна од ретких грађевина која није срушена у бомбардовању.

У пасажу те зграде скривен је механизам (из 1730. године) који је припадао бунару из кога су се становници снабдевали водом из Дунава.

Фото: Градске инфо

На жалост, овај податак осим туристичким водичима, познат је веома малом броју Новосађана, па осим мале плочице са обавештењем шта се ту налази, нема никаквих других информација.

Ова кућа знаменита је још и по томе што је у њој 1790. године Емануел Јанковић отворио прву књижару и штампарију у граду.

Средњој и млађој генерацији Новосађана, а и шире, ова кућа позната је по томе што се у њој oд 1997. године налази Irish Pub Red Cow.

Зграда Градске библиотеке је друга најстарија кућа у граду.

Први пут се поминје након Буне, у вези радова на њеној обнови, јер је и она тешко оштећена током бомбардовања.

Фото: Градске инфо

Др Јован Суботић је у овој кући 1870. године основао штампарију и издавао политички лист „Народ“.

Осим овог политичког листа, штампани су и познати новосадски листови „Браник“ и „Застава“.

Наиме, када је у Српској народној слободоумној странци 1887. дошло до расцепа на радикално и либерално крило, „Застава“ је постала лист Српске народне радикалне странке, док је „Браник“ заступао ставове Српске народне либералне странке.

Трвења између два листа кулминирала су убиством Мише Димитријевића од стране Јаше Томића на некадашњој железничкој станици у Новом Саду (данас објекту Поште, поред Лиманске пијаце).

Данас се у овој кући налази Градска библиотека у Новом Саду, најстарија установа културе у Граду и једна од највећих јавних библиотека у Србији.
Фото: Градске инфо

Ова библиотека је матична библиотека за Јужнобачки округ која пројектује, прати и унапређује развој библиотечке делатности у мрежи од 250 библиотека и библиотечких јединица.

Осим основних библиотечких функција које обавља, Библиотека нуди и веома богат и разноврстан културни програм: књижевне вечери, трибине, предавања, изложбе, промоције књига, креативне радионице, фестивале и разне друге манифестације.

Иако је ера дигиталне технологије одавно започела, а штампана књига помало постала превазиђена, има нешто посебно, неки посебан доживљај у листању књиге, који ниједан таблет нити „скроловање“ по екрану не може да дочара.

Уколико се до сада нисте учланили у библиотеку, требали би да то учините.

Наше наслеђе

Мало ниже низ улицу налази се Удружење „Наше наслеђе“ из Новог Сада, у простору који се налази у Дунавској 6, а презентује, углавном ручне, радове више од седамдесет два удружења жена са подручја АП Војводине.

Фото: Градске инфо

Портал Градске инфо је посетио Удружење „Наше наслеђе“ и забележио занимљиву причу, коју вас позивамо да погледате:

Ресторан „Сечуан“

Ресторан „Сечуан“ налазио се на броју 16, или боље рећи, и даље се тамо налази, али већ годинама не ради.

Овај ресторан је био први ресторан тога типа у Србији и један од првих у региону.

Фото: Градске инфо

Рецепти по којима су се јела у њему припремала потицала су из истоимене кинеске провинције.

Занимљив је податак да су пре отварања овог ресторана кинески кувари обучавали наше куваре, те су на њих пренели  своја знања и мале тајне свог заната.

Иначе, читава ствар је рађена на дипломатском нивоу, јер је кинеске куваре обезбедила амбасада НР Кине. И то не макар које, већ оне најбоље, који су на прави начин могли да презентују и пренесу знање о спремању јела из провинције Сечуан, за коју се каже да има најбоље рецепте.

Што је, опет, занимљив податак сам по себи, јер иако је нама кинеска храна само један јединствени појам, треба напоменути да свака кинеска провинција има своју традиционалну кухињу, са различитом рецептуром и различитим јелима.

Кафана „Црни јарац“

Кућа у овој улици на броју 21 је позната по томе што се у њеном приземљу током друге половине деветнаестог века налазила кафана „Црни јарац“.

У овој кафани су се састајали новосадски боеми, писци и сликари.

Фото: Градске инфо

На спрату куће је 1874. године становао Васа Пелагић, представник утопијског социјализма код Срба у другој половини 19. века, просветни радник и народни лекар.

У приземљу куће, постављени симетрично у односу на пешачки пролаз, налазе се два локала.

Један је златар „Филигран“, у којем се и данас може видети како су током осамнаестог и почетком деветнаестог века изгледали новосадски дућани, а други је бифе „Рибар“, својеврсни „чувар ватре“ кафанског и боемског живота овог места.

Збирка стране уметности музеја Града Новог Сада

У прелепој палати на броју 29, грађеној за породицу Шоман данас се налази Збирка стране уметности музеја Града Новог Сада.

Фото: Градске инфо

Ова палата имала је помало неславан почетак.

Наиме, у почетку се у њеном приземљу налазила каменорезачка радња, док се у позадини налазило складиште и стовариште робе.

Током година власници и корисници су се мењали, баш као и намена објекта, па је осато податак да је средином тридесетих година 20. века она служила као стовариште дрва и грађевинског материјала.

Тек од 1968. године некадашња палата породице Шоман постаје установе културе и у њу се смешта Збирка стране уметности музеја Града Новог Сада, легат новосадског лекара др Бранка Илића.

Наиме, 1966. године Бранко Илић, новосадски лекар, поклонио је Новом Саду и Војводини своју ликовну збирку, која се састојала од 136 слика страних мајстора, 279 предмета и скулптура, стилског намештаја и других предмета примењене уметности.

Др Илић био је неуморни колекционар неколико деценија.

У својој колекцији чувао је дела уметника Француске, Немачке, Италије и Аустрије, настала од 16. до краја 19. века.

Команда Новосадског гарнизона

На адреси Дунавска 33 смештена је Команда Новосадског гарнизона.

Занимљив је податак да се сва три објекта које војска користи воде под истим уличним бројем, иако чак и не припадају истој улици.

Фото: Градске инфо

Такође, објекти су стилски веома различити, јер су грађени у различитим епохама.

Први од три, уједно и најстарији објекат, јесте приватна резиденција адвоката Јозефа Клајнчека, који је ту живео крајем 19. века.

Верује се да је кућа изграђена 1850-их година у оквиру велике обнове након бомбардовања Новог Сада 1849. године, мада неки извори као годину изградње објекта наводе 1881. годину.

Друга зграда у оквиру Команде гарнизона јесте чувени хотел „Фабри“, који је био изузетно популаран међу Новосађанима.

Зграда се налази на угаоном плацу улица Дунавске и Жарка Васиљева, а подигнута је 1900. године на месту гостионице Јована Кирјановића.

Трећи објекат је двоспратна зграда грађена у периоду од 1923- 1925. године за потребе тадашње Српске задужне банке, на месту помоћних објеката Хотела Фабри.

Већ наредне године власништво над објектом преузима Војска.

За време окупације зграда је служила као злогласно мучилиште у народу познато под називом „Армија“.

Посебну атракцију за пролазнике представљају три изложена артиљеријска оружја из протеклих ратова, која се налазе испред објекта.

Музеј Војводине

Првих година 20. века, на месту гостионице „Код енглеске краљице” подигнута Судска палата, док се данас ту налази Музеј Војводине.

Фото: Градске инфо

Градњу објекта, која је започета 1892. године, испочетка је кочио спор са војним властима, које су се противиле градњи новог објекта у близини Мостобрана и две касарне.

Спор је решен тек шест година касније, па је градња настављена 1898. године и трајала је до 1900. године.

Тада је шири простор испред ове палате лепо уређен, засејана је трава, засађено дрвеће, а кроз травњак су направљене земљане стазе.

Фото: Градске инфо

Зграда Суда је 1960-тих година додељена Музеју Војводине.

Стална поставка Музеја Војводине отворена је 1990. године, презентује развитак људског друштва на подручју АП Војводине, а чини је преко 4.000 експоната.

Једни од многобројних експоната, можемо слободно рећи најпознатији и највреднији су три римска позлаћена парадна шлема из 4. века.

Фото: Музеј Војводине/В. Величковић

Позлаћени римски шлем пронађен је у селу Беркасово код Шида 1955. године, заједно са још једним шлемом и деловима војничке опреме римског коњичког официра.

Израђен је од гвожђа, позлаћене сребрне оплате и украшен стакленим имитацијама драгог и полудрагог камења.

Музеј савремене уметности Војводине

Поред Музеја стране уметности и музеја Војводине, у Дунавској улици налази се још један музеј.

У питању је Музеј савремене уметности Војводине, односно некадашњи Музеј социјалистичке револуције Војводине.

Фото: Градске инфо

Музеј савремене уметности Војводине је основан као Галерија савремене ликовне уметности – Нови Сад 1. фебруара 1966. године.

Због непостојања просторних ресурса, Музеј савремене уметности Војводине се више пута селио, да би се тек од септембра 2009. године „скућио“ у згради бившег Музеја Социјалистичке револуције у Новом Саду.

У парку између Музеја Војводине и Музеја савремене уметности Војводине налазе се иложена артиљеријска оружја и тенк Т-34, који потичу из Другог светског рата.

Мало је рећи да клинци обожавају да се пентрају по овим експонатима, водећи неке своје, измишљене битке.

Дунавски парк

Преко пута Музеја Војводине налази се једно од најлепших места за шетњу у Новом Саду и боравак на отвореном – Дунавски парк.

Место на којем се данас налази Дунавски парк с почетка уопште није изгледало као лепо уређена зелена површина.

Фото: Градске инфо

На овом месту је у 19. веку био Лиман, забарени рукавац Дунава, обрастао трском и врбама, легло комараца и жаба.

Када је одређено да се уреди парк, 1895. године најпре је насута земља у депресијама са муљевито-песковитом подлогом.

Једино је на најнижој коти, 76 м надморске висине, остала бара, која је касније озидана, те је настало језеро са малим острвом названим „Ержебет“, на којем је засађена жалосна врба у спомен на аустроугарску царицу која је убијена 1898.

Фото: Градске инфо

Генерације Новосађана, а и свих који су посетили Дунавски парк, сећају се да су се у језерцету увек налазили лабудови, који су својом грациозношћу доприносили укупној лепоти амбијента.

Дуго времена најпознатији станари Дунавског парка били су Иса и Биса, пар белих лабудова.

Нажалост, због трагичних догађаја из 2015. године, када је чопор паса луталица напао и убио Бису и двоје лабудића, једини тренутни становници језерцета су дивље патке и друге птице које су се саме доселиле.

Фото: Градске инфо

У парку према Дунавској улици постављена је скулптура Нимфа у виду водоскока, рад познатог новосадског вајара Ђорђа Јовановића, а 1925. године около је направљен први цветни партер.

Фото: Градске инфо

За уживање у Дунавском парку нису потребни никакви посебни реквизити, осим лопте или фризбија.

Клупа има довољно, а бујно зеленило током летњих месеци и високих температура прави „дебео“ хлад.

Фото: Градске инфо

Почетком 20. века, дуж Дунавске улице, па даље уз Дунавски парк је била лепо уређена стаза за шетање, Променада.

Четвртком и недељом би војни оркестар свирао, а грађани би шетали, успут размењујући најновије варошке приче, виђали се са познаницима и били виђени.

Данас, баш као и некад, Дунавска улица представља једно од омиљених шеталишта у Новом Саду.

Фото: Градске инфо
Фото: Градске инфо
Фото: Градске инфо
Фото: Градске инфо
Фото: Градске инфо

Ulica priča priču: Ulica Braće Ribnikar

 

Преузмите андроид апликацију.