Турској је геополитичка позиција увек давала посебну важност. Чињеница да се та земља налази између три геостратешки важна и политички осетљива простора, Балкан, Кавказ и Блиски исток, говори сама за себе. Зато је та држава увек играла важну улогу у међународној политици, било као велика сила у златно доба моћних султана из Османлијске династије, било као важан савезник других великих глобалних играча током XIX и XX столећа.
Руски планови у XIX веку о изласку на топла мора водили су преко Босфора, јединог пролаза из Црног у Мраморно море. Над тим стратешки важним мореузом бди Истанбул, тадашња престоница Османлијског царства, а сада највећи економско – културни центар модерне Турске.
Руској црноморској флоти то је представљало једини пут ка Средоземљу и укључивању у трку за доминацијом над Јужном Европом и Северном Африком.
Пошто западне силе нису желеле још једног опасног ривала на том простору, Турска им је постала најближи савезник у политици обуздавања нарастајуће моћи царске Русије.
Током Хладног рата, Турска је задржала поменуту геополитичку улогу. Као чланица НАТО-а представљала је истакнутог америчког савезника на пољу сузбијања глобалног комунизма генерисаног из Москве. Након пада Берлинског зида и слома СССР-а, Турска је остала у сенци свог савезника САД, новог глобалног хегемона.
Амерички утицај у Турској, остварен у другој половини XX века, временом је постајао све снажнији, посебно током последње деценије прошлог миленијума. Привреда Турске, њен банкарски систем, финансијски токови, а нарочито војно – безбедносни сектор стављени су под снажан амерички надзор. Самим тим, суверенитет Турске у најмању руку постао је ограничен.
Међутим, Ердоган је ту реалност одлучио да мења. Долазећи на власт 2003. године и то из „дубоке“ опозиције, показао је јасну намеру да своју домовину еманципује од стране доминације.
Како је постепено јачала економска моћ Турске, тако је потискиван амерички утицај. Нарочито је то било изражено у кадровској политици, где је турски премијер, а после председник, на кључним местима у државном апарату постављао себи лојалне људе. Захваљујући томе, Ердоган се осетио сигурним и довољно снажним са доста више самопоуздања наступа у међународној геополитичкој арени.
У Вашингтону нису са симпатијама гледали на дешавања у Анкари. „Кап која је прелила чашу“ представљала је моменат када су Турци одбили да уђу у „клинч“ са Русима у Сирији.
Наиме, након дешавања на кијевском Мајдану 2014. године, Американци су Русима већ отворили један „фронт“ у Украјни. Самим тим, био им је потребан и други фронт у Сирији, како би се снага „руског медведа“ поделила и исцрпела. Ердоганова Турска је управо ту требала да одигра кључну улогу. Тачније, САД су планирале да искористе моћне турске војне капацитете како би за њих обавили тај “прљав посао“, у Сирији.
Међутим, Ердоган ту главну ролу за Американце није желео да одигра. Добро је разумео да би се отворен сукоб са Москвом за његову земљу катастрофално завршио, а никаква реална корист не би била остварена.
САД су зато заиграле на последњу карту и покушале да искористе одређене кругове у турској војсци за рушење Ердогана. Иначе, војска је чувар секуларне Турске и институција која је неретко играла кључну улогу у политичким токовима те земље.
Међутим, сплетом околности, ни тај амерички сценарио се није реализовао. Ердоган је преживео покушај војног удара. Неуспех јулског пуча из 2016. године представљао је пресудни момент за америчко – турске односе. Након тога ништа више није било исто. Ердоган је искористио ту околност да се обрачуна са великим бројем потенцијалних непријатеља и проамеричким структурама у државном апарату, а нарочито у војсци и безбедносним службама.
Након тога, било какав морални обзир турског председника према вишедеценијском савезнику престао је да постоји. Одлука Турске да од Русије купи ракетни систем С 400, представљала је најаву нове, суверене Турске у глобалној геополитичкој арени.
Ердоган је тај чин куповине оружја од Русије ставио на пијадестал једног од најважнијих догађаја за његову земљу још од Ататуркове револуције. Тиме је свима јасно стави до знања да је Турска повратила суверенитет и да више неће бити ничија марионета у међународној политици.
Наравно, то не значи да ће САД и Турска постати „вечни“ непријатељи.
Уосталом, у међународним односима таква категорија не постоји. Американци ће покушавати и покушавају да дестабилизују Ердоганов режим, надајући се његовом поразу на изборима и доласку на власт у Анкари њима кооперативнијих структура.
Економски притисак је, у датим околностима, свакако америчко најјаче оружје. Међутим, исто тако, буде ли заједничког интереса две државе ће се поново политички приближити. Једино што ће остати као трајна категорија, бар док је Ердоган лидер Турске, то је да његова земља неће бити ничија монета за поткусуривање.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде
Преузмите андроид апликацију.
