Претходних дана и недеља били смо сведоци драматичних сцена на Косову и Метохији. Премијер привремених косовских институција Аљбин Курти у два наврата је слао до зуба наоружане специјалце на север покрајине. Званично, повод је представљао борба против криминала и корупције, а незванично, изазивање хаоса и насиље у овом већински српском делу Космета.
Током тих драматичних тренутака у нашој јавности се упорно понављало једно питање. Имају ли сва та акта насиља, генерисана од стране Куртија, везе са локалним изборима у јужној српској покрајини? Још и пре него што су се бирачка места на Космету затворила, одговор се јасно уочавао. Свакако да има.
Наиме, истраживања јавног мњења, уочи избора, јасно су показивала пад популарности Куртијевог покрета Самоопредељење, а резултати приспели након затварања биралишта само су потврдили те процене.
Кандидати Самоопредељење, у првом кругу, нису успели да освоје нити једну општину на Космету. Шта више, изгубили су места која су представљала неку врсту њихових снажних упоришта, попут Јужне Митровице. Све то нам само потврђује чињеницу, да је политика Аљбина Куртија доживела потпуни фијаско.
Курти је знао да ће лош резултат на локалним изборима додатно пољуљати његов ауторитет и популарност у јавности косметских Албанаца, а самим тим озбиљно уздрмати и његову владу. Управо зато, одлучио се на радикалне потезе демонстрирања силе над српским цивилима. Тиме је у последњи моменат покушао да врати бар део екстремног бирачког тела, које је разочарано његовим односом према Београду одлучило да му ускрати подршку.
Никако не смемо сметнути са ума да је управо премијер привремених институција у Приштини био најгласнији промотер заузимања бескомпромисног става према властима у Београду. Курти је оштро критиковао своје политичке опоненте због „слабости“ према српској влади, као и саму чињеницу да уопште учествују у бриселским разговорима.
Међутим, након фебруарских парламентарних избора, када је добио већинску подршку својих сународника и формирао власт, ипак, није поступао у складу са датим обећањима. Не само да није одбацио дијалог већ је лично учествовао у преговорима са председником Републике Србије у Бриселу, што се свакако неповољно одразило на његов рејтинг.
Сем тога, од обећања датих грађанима на Космету да ће подићи стандард и беспоштедно се борити против криминала и корупције, ни Срби ни Албанци нису видели ништа. Зато су на овим изборима бирачи Куртију послали јасну поруку. Свако стрпљење има своје границе, а без опипљивих резултата, следи му убрзан политички суноврат.
Баш зато, у наредном периоду можемо очекивати пооштравање Куртијеве антисрпске реторике. Очекује нас још отвореније саботирање преговарачког процеса и изазивање нових инцидената, а посебно на осетљивом северу покрајине.
Нажалост, Куртију је таква политика сада и више него неопходна. Једино уколико задржи тај ригидан политички курс можда успе да заустави пад, како личне тако и партијске, популарности. Насупрот томе, сваки евентуални одлазак на разговор са српском страном неминовно ће се негативно одразити на његов рејтинг.
Такође, никако не смемо занемарити чињеницу да подстицање српско – албанских сукоба и саботажа преговарачког процеса за Куртија није само питање тактике, већ стратешког деловања. Било какав договор Срба и Албанаца искључује остварење његовог политичког идеала, стварања Велике Албаније.
Управо зато, лидерима западних држава Курти мора показати да је договор Срба и Албанаца немогућ и да је једини начин да се статус Космета реши његово припајање Албанији. У том случају Косову не би требала ни нова међународна признања, а ни место у УН, пошто Република Албанија све то већ има.
Курти зато не бежи од повлачења „хазардерских потеза“ и довођења региона на ивицу оружаног сукоба.
Уколико би се тај најгори сценарио којим случајем и догодио, његов циљ би био остварен. Јаз између Срба и Албанаца постао би непремостив, а сваки договор готово немогућ. Наравно, ту се намеће логично питање, да ли Курти размишља о последицама?
Падну ли му на памет изгубљени животи, којих би у ратним околностима свакако било и то на обе стране?
Одговор је очигледан.
Свакако мисли и о жртвама, али му оне не представљају приоритет. Курти је екстремни албански националиста и приде фанатик. Као такав он је свестан свих консеквенци такве политике, али га носи мисао да ни једна цена није превелика уколико се вековни сан о државном јединству Албанаца реализује.
За тај циљ он је спреман да све „стави на коцку“ и да све „баци у ватру“, па и животе својих сународника.
Хоће ли се то и десити, зависи пре свега од спољњег фактора. Буде ли имао подршку за деловање у правцу дестабилизације региона, Курти се неће колебати.
Уколико му се пак, пошаље јасна порука да мора наступати конструктивно, онда ће се највероватније, као и прошли пут, сам повући са власти. Било какво Куртијево учешће у постизању договора са Београдом, тешко је и замислити.
Самим тим, другу опцију чини реалнијом. Поготово у светлу најаве појачане активности САД у правцу коначног споразумевања Београда и Приштине. САД су и даље доминантна глобална сила и није за очекивати да ће Курти ући у сукоб са званичним Вашингтоном. Углавном, до средине наредне године преговарачки процес ће свакако добити на динамици, а Курти ће морати да се одлучи. Време му полако истиче.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде
Преузмите андроид апликацију.
