Да ли ће Ангела Меркел успети да се одржи на месту канцеларке све до 17. децембра ове године, чиме би оборила и рекорд (по временском распону обављања канцеларске дужности у историји савремене Немачке) „свог политичког оца“ (додуше, кога је међу првима од конзервативаца и „презрела“), Хелмута Кола, чини се да је питање, које на политичкој сцени ове државе, никога не занима.
Олаф Шолц је још у изборној ноћи склопио „своје шаке“ у положај који је толико карактеристичан за одлазећу канцеларку. Тај уочљиви гест одмах је протумачен као „политички сигнал“, на основу којег је, потенцијално нови немачки канцелар, желео да поручи грађанима Савезне Републике Немачке, да ће политика континуитета са администрацијом Ангеле Меркел, и те како, „остати на снази“.
Међутим, постоји могућност да је „црвени“ вицеканцелар и министар финансија (у техничком мандату), наведени гест направио и да би, веома извесним коалиционим партнерима из редова „зелених“ и „жутих“, показао да су му „руке чисте“, те да, у већ започетим и сигурно мукотрпним преговорима о структури будуће извршне власти у Немачкој (коју толико „жудно жели да пригрли“), заиста „не жели ништа да сакрије“.
Такође, резултати постизборног истраживања јавног мњења (дакле, у само седам дана од одржавања избора) показују да, чак 76% грађана показује „симпатије“ према могућностима да Шолц постане нови немачки канцелар, док је кандидат демохришћана добио подршку код свега 13% испитаника.
Посебно неславан куриозитет за демохришћане, показује и став испитаних бирача CDU, према коме само 39% овог политичког тела подржава идеју да Армин Лашет, очигледно поражени кандидат „црних“, постане нови канцелар, док је 49% чланова и симпатизера Хришћанско-демократске уније, своју подршку усмерило према Олафу Шолцу.
Готово 60% испитаних грађана подржава могућност формирања „семафор коалиције“, односно савеза „црвених“ (Социјалдемократске партије), „жутих“ (либерала, тј. Слободне демократске партије) и Зелених.
Идеју о формирању коалиционе владе између „црних“, „жутих“ и „зелених“ (тзв. „јамајка коалиција“, према распореду боја на застави ове карипске државе), НЕ ПОДРЖАВА 62% испитаних грађана. Истовремено, од дана избора, увећано је и поверење грађана према социјалдемократама (сада их подржава 28% испитаника), зеленима (16% испитаника) и либералима (12% испитаника), док су демохришћани изгубили неколико процената и сада их подржава 21% испитаних грађана на постизборним анкетама.
На овај начин, „димензије пораза“ Лашетовог CDU, знатно су увећане, уколико у виду имамо и чињеницу да је за SPD гласало 1.530.000 бирача, који су на претходним изборима своје гласове „подарили“ демохришћанима.
Такође, готово пола милиона „демохришћанских бирача са претходних избора“, овај пут гласало је за „жуте“ либерале, а близу милион „црних гласова са претходних савезних избора“ (920.000), сада је „отишло“ Зеленима, док је 490.000 гласова демохришћана са претходних избора, овог 26. септембра „остало распоређено у добитку“ изборних листа, које нису успеле да „уђу“ у Бундестаг.
Социјалдемократе добиле су поверење и 260.000 бирача, који су 2017. године гласали за Алтернативу за Немачку, а исти број бирача „изгубили су у корист“ Зелених. Слично, добили су поверење и 640.000 бирача Левице (Die Linke) са претходних избора, као и 180.000, иначе „жутих гласова“ из 2017. године.
Интересантно, подршку Зеленима пружило је и 60.000 бирача Алтернативе (!), 480.000 бирача Левице и 240.000 либералних бирача, из изборног циклуса 2017. године.
Јасно је да су актуелна пандемија, светска економска криза и брига за неизвесну социјалну сигурност и будућност грађана у овом „ровитом“ свету, у коме се поново деле „геополитичке карте“, допринели генерисању овако несвакидашње дистрибуције гласова на одржаним изборима, као и стварању изразито разуђене политичке сцене у Немачкој.
Овако грубо описани изазови пред којима се налази немачко друштво, сигурно су допринели историјски најслабијем резултату демохришћана на изборима, али је и чињеница да Ангела Меркел није изгубила власт, већ је сама најавила своје „пензионисање“, још пре неколико година.
Питање је да ли би Унија (CDU/CSU) доживела овако тежак пораз да је њена лидерка остала Ангела Меркел или да су „лидерско место“ препустили неком другом, попут Фридриха Мерца, Јенса Шпана или баварског премијера из CSU, Маркуса Зедера, који је ионако био изразито заинтересован да „постане нови немачки канцелар“.
Постоје тврдње да је Лашет изгубио изборе, због страховитог недостатка харизме у његовом политичком профилу.
Неспорно је да Лашет поседује озбиљан дефицит у погледу „политичке привлачности код бирачког тела“, а такође, неспорно је и да немачки бирачи „воле“ харизматичне политичке личности. Међутим, постојао је унисон став да је Ангела Меркел изразито нехаризматична политичка личност, па ипак је ова жена била немачка канцеларка шеснаест година.
Разлоге пораза демохришћана и „разуђености“ политичког мозаика у Немачкој после 26. септембра ове године морамо да потражимо и у чињеници да немачки бирачи своје поверење поклањају, пре свега политичким програмима партија и листа за које се опредељују на изборима.
Несумњиво, инфлација и увећање цена аутомобила, те тешкоће са којима се суочила аутомобилска индустрија у Немачкој, као и друга економска питања, условили су подршку „црвенима“ на изборима, који чврсто стоје на позицијама да је потребно увећање основне цене рада на 12 евра по радном сату, уз ограничење пада висине пензија, како би оне могле да „прате“ зараде у привреди.
Сличну позицију према овим питањима „негују“ и Зелени, који заступају „зелену реформу економије и друштва“, повећање пореза за богате, задуживање и јавне инвестиције, ограничење висине стамбених ренти, итд.
У намери да подрже једнаке циљеве (излазак из здравствене и економске кризе, те одржавање „социјалног мира“), које „црвени“ и Зелени „кандидују“, као програмске окоснице у раду будуће владе (због чега су, нема сумње, и добили импозантну подршку бирача), либерали, пак предлажу потпуно супротне мере, а самим тим и другачији програм будуће (евентуалне) „семафор владе“.
Стекли смо утисак да се једино социјалдемократама „жури“, те, макар јавно, подржавају све предлоге и „визије“ потенцијалних коалиционих партнера. С једне стране пружају подршку платформама „дигиталне агенде“ и ограничавања висине пореза за „велике и средње“ привредне субјекте, што заступају либерали, а са друге стране, снажно подржавају „зелену агенду“, која, разуме се, „долази“ од Зелених.
Док Шолц јавно говори да ће „бити изабран за наредног, савезног канцелара“, куриозитет представља и чињеница да су у току свеобухватни разговори, између либерала и Зелених, који би желели да прво ове две партије постигну сагласност у вези са структуром и програмом рада будуће владе, па да онда ту „сагласност“ понуде (на протеклим изборима) „првопласираним, црвенима“, а можда и „другопласираним, црнима“.
Није тајна да су либерали склонији сарадњи са демохришћанима, док би Зелени „будућност Немачке“, ипак „градили у заједници са социјалдемократама“, са којима су „у програмско-политичком смислу“, и те како, ближи.
Ипак, договори, који ове политичке опције „раздвајају“ од брзог преузимања најодговорнијих положаја у структури наредне извршне власти, још су далеко. То је био и један од разлога, због којих су Зелени „на брзину“ организовали партијски конгрес, који је одржан 2. октобра, где је највиши страначки орган усвојио одлуку да ће 120.000 чланова ове странке, на референдуму, на крају одлучити „ком царству ће се зелени приклонити, јал црвеном, јал црном“.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде.
Преузмите андроид апликацију.
