Посета председника Србије Александра Вучића Републици Турској и њеном шредседнику Реџепу Тајипу Ердогану представља уистину потврду изузетно добрих односа две земље, али и близак лични однос двојице лидера.
Овај догађај представља још једну значајну етапу у вишевековним односима Србије и Турске, а који су имали многобројне и различите фазе. Први сусрети, били су војни сукоби још у време цара Душана, када је војска тада нарастајуће османске државе поразила двапут српску.
Након тога уследиле су значајне битке, најпре Маричка 1371. године, а потом и судбоносна Косовска битка на Видовдан 1389. године. Ова потоња је постала и остала до данас камен темељац целокупног српског идентитета.
Наредне деценије обележила је политика српских деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића коју је карактерисао и вазални однос са Османлијама, али и лавирање између Турака и запада, а у настојањима да се Србији обезбеди какав-такав сигуран положај. Стога су бивали приморани неретко и на сарадњу са Турском, па и на уштрб односа са хришћанским државама.
Турска од раног османског доба, све до данас, води вишеструку политику. Један правац усмерен је на Балкан, други, много значајнији ка Истоку, пре свега Персији, а ту је увек и компликована унутрашња ситуација, било да се ради о некадашњим малоазијским емиратима или савременом курдском питању.
Но, успон Османлија је био незадржив, освојено је Смедерево 1459 (уз ослањање неких српских великаша на Турску), а затим редом и друге српске земље. Турска је постала господар Балкана, а неколико деценија доцније у време султана Сулејмана Величанственог (1521-1566) заузет је и значајан део средње Европе, пре свега Угарска. Међутим, управо у ово време, када су Османлије владале целом Србијом, Пећка патријаршија је обновљена 1557. године, а српске цркве и манастири делимично настављају свој културни и духовни рад.
Настају готово сви фрушкогорски манастири, помиње се и манастир Ковиљ први пут, раде штампарије у Београду, Милешеви и Горажду. Али, опадање снаге Турске условило је промене и на Балкану.
Османско-хабзбуршки ратови су из корена изменили и положај покореног становништва. Миграције Срба ка северу су све биле веће, исламизација и насељавање несрпског живља све израженије, једнако као и насиље локалних муслиманских господара, док је Турска постала болесник на Босфору.
Током XVIII и XIX века Османско царство пролазило је кроз велике промене и турбуленције и на унутрашњем и спољном плану. Србе, где год боравили, слободарски дух није напуштао, напротив.
Од 1804. године, па све до потпуног стицања независности 1878. године на Берлинском конгресу трајала је српска борба за модерну националну државу и уједињење српског народа.
Њу су карактерисали и директни војни сукоби и дипломатске активности, као и борба османских Срба за своја права чак мањим делом и кроз сарадњу са цариградским институцијама. Коначно, Османлије су највећим делом са Балкана протеране 1912-1913. године након балканских ратова.
Након Првог светског рата дошло је до коренитих промена у свету. Уместо Османског царства родила се, под Мустафом Кемал-пашом Ататурком модерна Турска Република, а настала је и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, доцнија Краљевина Југославија.
Њен краљ, Александар I Карађорђевић посетио је јануара 1934. године Цариград, а односи југословенског краља и турског лидера били су искрени и срдачни. Радили су на стварању Балканског савеза, а Ататурк је угледном госту указао дужну пажњу. Вечерало се из златног посуђа, а краљ Александар је Ататурку поклонио златну табакеру коју је овај чувао. Након Марсељског атентата у Турској је чак била проглашена тродневна жалост.
Иако је краљ Александар био свестан комплексне историје односа Срба и Турака, прожете бројним сукобима, знао је добро и да су ти односи вишеслојни, и, негујући видовдански култ и традиције ослободилачких ратова, ипак је са Турском градио нове односе, на крилима којих се корача и данас.
Аутор: Борис Стојковски
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Бориса Стојковског можете прочитати овде.
Boris Stojkovski: Stefan Nemanja i Fridrih Barbarosa. Prvi veliki srpsko-nemački samit na vrhu
Преузмите андроид апликацију.
