Европски парламент усвојио је резолуцију према којој је Русија „држава спонзорише тероризам“. Неколико недеља пре и у данима после наведене одлуке европарламентараца, низ европских држава усвојио је истоветну или случну одлуку о карактеру Руске Федерације (Чешка, Словачка, Пољска, Румунија, чак је и Молдавија потурила „своју главу“).
Паралелно са посустајањем руске војне иницијативе у оружаном сукобу у Украјини, државе чланице НАТО или оне земље, чије владе показују афинитет према ступању у чланство Североатлантског савеза, наједном су „остале преплављене таласом бриге за „терористичку позицију“ Русије према различитим светским меридијанима“.
Потребно би било да се све те државе, које су одлучиле да генеришу трајну изолацију Руске Федерације из свих западно-политичких процеса, подсете да су војно-оружани ангажмани НАТО, као и водећих светских сила у овом савезу, од 1994. године, па до данас одговорни за смрт неколико милона људи широм света. Уз уважавање жртава разних НАТО – агресија, није потребно да сада набрајамо све државе које су биле погођене бруталним војним интервенцијама овог, суштински неоимперијалног војно-политичког савеза.
Из тих разлога, било је оправдано питање Мика Воласа, европарламентарца из Ирске, Европском парламенту приликом изгласавања поменуте резолуције у Русији: „Ако се сложимо да је НАТО убио милионе људи, зар није ова резолуција о Русији, заправо врхунац апсурда“.
Међутим, цео свет је постао апсурдан од момента када су Кина и Русија изразиле намеру да у међусобној трговини „заобиђу“ долар. Цео свет је постао је постао апсурдан од тренутка када је постало јасно да ће Северни ток 2 и Турски ток ојачати енергетске и привредне релације између Русије и остатка Европе, посебно Немачке. Цео свет је постао апсурдан када је ниво увоза енргената у Индију експоненцијално увећан само у 2021. години.
Све апсурде изазвала је неоимперијална тежња Сједињених Америчких Држава и њених савезника да сачувају своје позиције доминантне геополитичке, политичке и економске моћи до средине овог столећа, а у јасном „светлу“ да од доласка Владимира Путина на власт у Русији и успона Кине од 2001. године, планета не може да остане геополитички монолитна „мапа“ под надзором политичког Запада. Осим силом!
И сила је „проговорила“. Рат у Украјини никако није био узрок овог великог геополитичког слома, већ његов повод. Намере кијевског режима Зеленског да своју државу „учлани у НАТО“, уз године терора над руским и русофоним становништвом у Донбасу изазвали су Русију да, практично у „ходнику своје куће“ коначно реагује.
Да ли је та реакција у виду Специјалне војне интервенције реализована на адекватан начин, посматрано са руског војно-политичког, посебно војно-стратешког и војно-тактичког аспекта, дискутабилно је питање.
Такође, неупитно је да постоји и руски неоимперијализам. Која велика сила у историји, као и данас није имала, макар и сегменте империјалистичке политике у самој агенди свог постојања?! Побогу, ниједна велика сила не би могла да буде „велика“, да истовремено није и „империјална“.
Међутим, велика жеља аутора овог текста је да разуме аргументе појединих геополитичких аналитичара и критичара руске спољне политике и још више геополитике руског света, који упорно убуђују и јавност у нашој земљи да „руски империјализам има малигни карактер“, док је империјализам колективног Запада или његових водећих центара политичке моћи, заправо „здрав и благодатан за људске душе“.
Нису ли то аргументи и следбеника секташких групација, које они представљају, као своје „верују“?!
Са описаним идеолошко-политичким и геополитичким позицијама свих сукобљених страна излишно је да очекујемо крај рата у 2023. години. Напротив!
Велика иницијатива украјинских оружаних снага у последњих неколико месеци донекле посустаје. Консолидација унутар јединица руских оружаних снага почела је.
Све то указује да ће зимски период (када је због временско-атмосферских и георељефиних услова отежано извођење ширих ратних операција на тој територији) бити искоришћен како би обе сукобљене стране извршиле допуну реурса логистичко-материјалног карактера и свакако прегруписавања њихових војних снага.
Циљ украјинских оружаних снага јесте да своју офанзиву усмере од Нове Каховке према Армјанску и даље према Криму, када је у питању Херсонска област и од Запорожја према Мелитопољу, када је реч о запорошкој области. Намера војног врха Оружаних снага Украјине, као и НАТО јесте да украјинске снаге освоје нове позиције на „врату Крима“, како би дошле у позицију да угрозе и само полуострво, што би (ако би у томе успеле) представљало снажан подстрек за њима толико неопходним престижом у досадашњем току рата.
Такође, освајањем Мелитопоља, украјинске снаге „прибавиле би себи“ значајан стратешки ослонац, који би им онда омогућио да „пресеку“ копнену везу Русије од Крима према Донбасу, уз нарушавање континуитета руске контроле над приморском обалом у Азовском мору, чиме би овај „црноморски рукавац престао да постоји као руско море“.
Постоје уверења да би ове пројекције тока рата у 2023. години, посебно у њеној првој половини, требало да посматрамо у контексту одређених мировних преговора или могућег нацрта некаквог будућег мировног споразума, према коме би Русија задржала Крим и можда цео Донбас.
Међутим, не постоји могућност да такав мировни споразум икада буде имплементиран. Овај рат завршиће се победом једне или друге државе. Поставља се питање, шта би то требало да представља победу или пораз за обе ове сестринске земље и народе?! А посебно за НАТО!
(крај првог дела)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
