И тако сваки пут кад се из ове моје нове куће, на ивици Европе, вратим у Војводину, кажем себи: „Е, овај пут ћу се возити шинобусом“, а ето још увек ми није пошло за руком. Или буде претопло, или буде прехладно, или нико не гарантује да ће шинобус уопште доћи, или, најчешће, будем у неком ритму бржем од 50 километара на час, колико овај сребрни антиквитет и јунак већине мојих путовања крајем осамдесетих, може да извуче у идеалним условима.
Са неком усплахиреношћу објашњавам овде, у земљи савршених брзих возова, из којих кроз прозор видите само ветар, шта је то заправо шинобус.
Али чак и ако успем да га дочарам физички, увек оманем у покушају да пренесем ону безбрижну атмосферу клацкања и спарине, кад бисте се могли и изнервирати ал’ знате да од тог нема вајде, и дефинитивно ми нико не верује кад кажем да је на неким деоницама између Меленаца и Новог Бечеја шинобус ишао толико споро да је било људи који су искакали и ходали поред њега да се расхладе у његовој сенци, па се после десетак минута враћали унутра.
Кад у Меленцима зазвони једном, то значи да је код Кумана, и ускоро стиже. Седимо на огради, брат и ја, у бермудама, и лижемо сладолед, у сенци неких кестена, чини ми се, и чекамо, важни и срећни јер долази шинобус.
Рампа се спушта и наш сребрни вагон стиже јездећи кроз успавану равницу.
А знао је често да касни јер се машиновођа са неким заприча, или се нешто поквари, а богами и да не дође.
Тако негде касних деведесетих, купих карту од фабрике Станице у Зрењанину до Лукићева. Два динара. И нема шинобуса, па нема. Одох да питам на шалтеру шта се дешава, а службеница ми каже: „За два динара, хоћеш да још и дође?“
Кашњења су била најгора на стајалишту Орловат, где смо преседали кад смо ишли у госте код стричева у Нови Сад.
Путовало се тада богами по пет сати и више до Новог Сада. На стајалишту Орловат, румени у образима и обучени у комбинезоне радници који се враћају кући са посла и са редовне цуге, бакице са разним завежљајима, кокошкама са увезаним ногама, корпама са јајима…
Стиснути људи и живина у хладној чекаоници швапског здања, са нечим за шта сам била сигурна да су флеке од испаљених метака, још тамо негде у рату. Зрењанин – Орловат – Нови Сад прелазило се за време за које сада стижем са краја на крај Европе.
Сем тога, стално ме је забрињавала нелогичност да након преседања шинобус крене назад у правцу одакле смо у ствари стигли.
Из шинобуса памтим увек спокојну и пријатељску атмосферу где се лако започне разговор, а у исто време и дивни немир који доносе путовања, па макар то било и тек двадесетак километара кроз кукурузе и сунцокрете.
Брат и ја се гурамо ко ће на клупи пресвученој црвеном „кожом“ да заузме место до прозора. Наша бака чита књигу Мир-Јам, лепо обучена и са бисерима, јер се возимо шинобусом.
Равница, свуда око нас, вероватно једини географски облик где за шинобус има посла. Памтим шефа станице како нам помаже да искочимо са помало високе железне степенице и врло мале, картонске, возне карте које сам дуго чувала.
И памтим невероватну буку и тутњање кад се шинобус зајури, некад и до 60 километара на сат!
А једном сам и искочила из шинобуса, и то је могуће. Враћали смо се са пецања на Тамишу, на пример, из Фаркаждина, јер шинобус је повезивао сва могућа војвођанска села и градове.
Пролазио је толико близу куће моје куме да није било смисла возити се скроз до станице, па се враћати назад пешке по сунцу.
Договорили смо се тако, нас пет, да искочимо јер смо знали да ће шинобус у једном тренутку успорити. Искочих прва и памтим и данас лица другара која се одвозе даље до станице. Пих.
У сиромашним студентским данима дешавало ми се често да сам учила у шинобусу. Па шта друго да радите у та четири и по сата колико је требало да се пређе тих 80 километара од Панчева до Зрењанина.
Авиони су ме одвезли много даље него шинобус. Па ипак, не бих могла написати више од три реда о авионима.
Има ту нешто посебно, око тог шинобуса. Ево, часна реч, пред свима, следећи пут кад дођем у Војводину.
Аутор текста: Наташа Голошин (јануар 2013.)
Преузмите андроид апликацију.
