Одлука пакистанског парламента да изгласа неповерење премијеру Имрану Кану успела је, бар на кратко, да фокус светске јавности са дешавања у Украјини помери ка овој великој муслиманској земљи.
Исламска република Пакистан, са својих око 227 милиона становника, једна је од најмногољуднијих земаља света. Када на то додамо и њен изузетно значајан геостратешки положај, тек онда у потпуности можемо разумети важност политичких превирања у тој земљи.
Наиме, Пакистан је држава у Јужној Азији са излазом на Арапско море и Омански залив, који је Хормушким мореузом спојен са Персијским заливом. Стратешку важност Персијског залива, на чијим обалама се налазе највеће светске резерве нафте, не треба посебно истицати. Сем тога, кроз Пакистан пролази један крак новог кинеског Пута свиле, геополитичког пројекат од стратешке важност за ту велику силу која претендује на глобалну доминацију. Такође, никако не смемо занемарити ни чињеницу да Пакистан, као муслиманска земља, обилато користи религијске везе како би проширила свој утицај међу једноверном браћом. На том плану званични Исламабад је свакако постигао значајне резултате.
Узевши све поменуто у обзир, логично је да изненадна промена власти у Пакистану мора привући пажњу јавности, а нарочито оне која се интересује за међународне односе.
Иначе, сада већ бивши премијеру Кан значајно је допринео медијској атрактивности ове теме пошто је јавно оптужио САД да стоје иза његове смене. Узмемо ли у обзир да Пакистан, у овом деликатном тренутку на међународном плану, не следи Западну политику према Русији не можемо, а да се не запитамо: колико у тим речима смењеног премијера има истине?
Свакако да је сам тренутак у ком се смена власти у Пакистану десила индикативан и природно је да буди одређену сумњу. Посебно када узмемо у обзир да је Кан на самом почетку руске војне интервенције био у посети Москви и да је одбио да осуди ратну политику државног руководства у Кремљу. Сем тога, чињеница је и то да САД имају изграђен утицај у Пакистану. Уосталом та земља била је својеврсна америчке базе за инвазију на Авганистан.
Зато и морамо нагласити да су везе америчких обавештајно – безбедносних структура са најутицајнијим фактором у Пакистану, војском, дугогодишње и садржајне.
Нарочито због тога што је присуство пакистанских служби безбедности било доминантно у Авганистану, а посебно у талибанским политичко – војним круговима. Сарадња САД и Пакистана, самим тим, представљала је неопходност за обе стране које су биле веома заинтересоване за дешавања у Авганистану.
Имран Кан је чувени пакистански крикет играч, изузетно богат и популаран. Међутим, на власт је дошао не само због своје популарности у пакистанској јавности, већ уз свесрдну подршку војних структура. Иначе, генерали су увек били пресудан чинилац у политичким токовима те земље. Уосталом, чињеница је да уз заједничку веру, оружане снаге представљају најјачи кохезивни фактор у Пакистану.
Западни аналитичари углавном инсистирају на томе да су промене у Пакистану последица унутрашњих политичких борби, односно неслагања између премијера Кана и војних структура.
Очигледно да на тим релацијама постоји одређено размимоилажење и да војска, ако није директно подстакла смену Кана, онда ју је прећутно аминовала. Никако не смемо заборавити ни то да Пакистан, као и цео свет, пролази кроз снажну економску кризу, која неминовно утиче на политичке токове. Такође, Кан ни пре пада није имао комотну већину, па самим тим кризу његове власти није ни било тешко изазвати.
Зато, најбоље објашњење за смену Кана можда можемо пронаћи у томе да су се различити интереси поклопили. На првом место команданта војске, незадовољног Кановом подршком његовом ривалу. Тачније, шефу свемоћне пакистанске службе безбедности, који претендује на челно место армије. Политике САД, којима смета Каново стратешко везивање за Кину и одбијање да следи америчку политику према Русији. И на самом крају опозиционих структура, које свакако желе да преузму власт.
Оптужбе Кана на рачун САД-а, самим тим, треба схватити као политичку поруку сопственој јавности.
Бивши премијер је свестан антиамеричког расположење у његовој земљи. Солидарност Пакистанаца са оним муслиманским државама које су страдали од америчке интервенционистичке политике, попут суседног Авганистана, свакако је нешто што оправдава такво расположење. Зато се иза Канових оптужби на рачун САД можда крије намера да дискредитује своје политичке опоненте. Односно, да их прикаже као „америчке слуге“, што нас неминовно води до закључка да је уплив западног фактора у смени Имрана Кана свакако постојао, али тешко да је имао пресудан значај.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
