Свакако да би вест о прекиду ратних операција у Украјини и решавању ове кризе мирним путем била најбоље решење.
Међутим, ту се поставља кључно питање: шта ћемо са плановима и оствареним циљевима? Односно, да ли су све стране инволвиране у овај сукоб спремне да положе оружје док не постигну потпуни тријумф?
Када кажем све стране ту не мислим само на Русију и Украјину, које су у директном рату, већ и на западне силе без чијег индиректног учешћа се овај сукоб не можемо сагледати на свеобухватан начин. Наиме, потпуно је јасно да рат у Украјини нема локални карактер, бар што се тиче његовог геополитичког значаја, већ да се кроз његову реалност преламају будући односи Русије и политичког Запада.
Амерички председник Џозеф Бајден планира да наредних дана посети Европу и узме учешће на самиту НАТО-а у Бриселу.
Биће то свакако добра прилика да НАТО земље учврсте своју позицију према Русији и да покушају отклонити чак и те малобројне дисонантне тонове, а који се односе на одбијање појединих држава да уведу санкције званичној Москви.
Управо ту долазимо до кључног момента кризе у Украјини, а то је питање колико деескалација одговара западним земљама? Неким, попут већине европских држава, мир је прекопотребан. Санкције Русији негативно се одражавају по руску, али и европску економију. Земље ЕУ зависне су од руских ресурса којих се услед овог рата одричу, а све са циљем да се појача политички притисак на Кремљ. Самим тим, свако продужавање овог сукоба економске прилике на Старом континенту чини тежим, а стандард Европљана неизбежно пада.
САД, за разлику од ЕУ, у овом сукобу имају лагоднију позицију. Рат се не води у њиховом дворишту, енергената и хране имају довољно, а са Русијом и нису били нераскидиво економски везани.
Самим тим, чини се да ће главна препрека постизању мировног споразума управо бити америчка политика према Русији.
Како време пролази све се више чини да САД немају намеру да смање пресију коју тренутно, мобилишући остале западне савезнике, врше на Кремљ. Циљ тог општег политичког, медијског и економског обрушавања на Русију и више је него јасан. Санкцијама девастирати руску економију, како би се изазвао драматичан пад стандарда грађана те земље. Незапосленост и опште сиромаштво, које западни стратези очекују да ускоро виде у Русији, уз трагичне вести о страдању руских војника на украјинском фронту, требају представљати окидач за стварање предреволуционарног расположења.
Запленом имовине руских олигарха Запад покушава да створи групу незадовољних, а утицајних припадника руске „дубоке државе“.
Од тих тајкуна очекује се да ће се повезати са оним елементима унутар руског државног система који нису задовољни садашњом влашћу. Тиме би се створила критична маса за извођење преврата. Суштински, ова стратегија Запада није ништа ново, већ само спровођење њиховог старог доброг рецепта за рушење непослушних режима. Иначе, слични сценарији дешавали су се у скоријој и даљој прошлости небројено пута и то широм света.
Иначе, за Русију је посебно била кобна 1917. година, када је учествовала у Првом светском рату, и када се носила са сличним проблемима као и данас. Тешка економска криза појачавала је тада велико народно незадовољство, док су га вести са фронта само продубљивале. Управо су то биле околности које су на концу омогућиле избијање Велике руске револуције. Последице тог важног историјског догађаја из 1917. године биле су епохалне. Русија је доживела потпуни колапс и за наредне скоро две деценије гурнута је на маргину светских дешавања.
Сада је и више него јасно да је Руска револуција модел по ком амерички стратези наступају данас и да у овом тренутку само процењују како Русији могу нанети више штете.
Наставком рата или миром. И једно и друго носи одређене изазове, односно, узроковаће веће или мање последице по стање у Русији. Зато се државно руководство у Кремљу мора поуздати, између осталог, у то да су Руси нешто научили из сопствених грешака. Односно, да неће дозволити да им се понове трагични догађаји из прошлости и то у свом најгорем облику.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
