Након уласка у НАТО и Европску унију, као и успешно спроведеном „олујом над Србима“, хрватској политичкој елити је остало још само једно нерешено национално питање, а то је судбина њихових сународника у БиХ.
Иначе, око положаја Хрвата у БиХ води се активан политички дијалог у који је укључен широк спектар представника хрватске политичке и интелектуалне елите.
Самим тим и највиши државни дужносници, као што су хрватски председник и премијер, активни су учесници те унутрашње дебате. Иначе, није тајна да између председника Зорана Милановића и премијера Андреја Пленковића постоји оштар политички сукоб, а који се манифестује и на овом тренутно најважнијем питању за Хрватску.
Док Милановић наступа оштро према бошњачкој страни и позива Хрвате у БиХ на бојкот предстојећих избора, уколико се не промени избворнио закон, Пленковићев став је доста опрезнији. За разлику од председника премијер инсистира на решавању хрватског питања искључиво кроз сарадњу са западним партнерима и Бошњацима. Односно, Пленковић покушава, на све начине, да избегне сукоб са савезницима из НАТО-а и ЕУ, а који суштински подржавају бошњачке планове по питању унутрашњег уређења БиХ.
Међутим, када сагледамо суштину Пленковићевих и Милановићевих ставова, лако можемо закључити да су они малтене идентични.
И један и други сматрају да Бошњаци покушавају да мајоризују Хрвате у БиХ. Избор Жељка Комшића, бошњачким гласовима, за хрватског члана председништва БиХ за њих је круцијални доказ такве намере Сарајева. Зато се и један и други залажу за измену изборног закона како би се искључила свака могућност да Бошњаци бирају хрватске политичке представнике. Такође, обојица сматрају да би Хрвати требали да имају своју територијалну јединицу у преуређеној БиХ, као гарант њиховог опстанка у БиХ.
Самим тим, не можемо а да се не запитамо јесмо ли сведоци оне чувене игре „доброг и лошег полицајца“, где је Милановић онај „лош“ који заузима оштар став према Бошњацима, ЕУ и НАТО-у, док Пленковић покушава да пацификује ситуацију? Иако то неком можда и може да делује тако, тешко да постоји неки тајни договор Пленковића и Милановића, па чак и око БиХ.
Председник и премијер хрватске су у отвореном и оштром сукобу годинама, још од чувене корупционашке „афере Јанаф“, када је Милановић оптужио Пленковића за прислушкивање.
Сувише је то тешка оптужба да би се преко ње тек тако прешло, а додамо ли на то прегршт личних увреда и квалификација, изречених са обе стране, чини се да би успостава било какве ближе сарадње између њих двојице била немогућа. Међутим, оно што јесте чињеница да Милановић на наредним председничким изборима у Хрватској рачуна и на десно орјентисане хрватске гласаче, али и на бираче из српског етничког корпуса.
Управо зато Милановић наступа, према питању положаја Хрвата у БиХ, оштрије од Пленковића, који је лидер десно орјентисаног ХДЗ-а и нема толику потребу да се доказује том конзервативном спектру бирачког тела у Хрватској. Исто тако, Милановић се не либи да у Загреб доведе Милорада Додика и да се успротиви његовом санкционисању од стране ЕУ, јер добро зна да би без српско – хрватског савеза судбина Хрвата у БиХ била још тежа. Међутим, никако не треба занемарити ни ефекат који састанак Додика и Милановића оставља на српске бираче у Хрватској.
Пленковић, са друге стране, посебно води рачуна о односима са западним савезницима и чврсто стоји на становишту да Хрватска сва спорна питања мора решавати у договору са партнерима из ЕУ и НАТО.
Тиме делује да он иако десничар, за разлику од Милановића, више стоји на традиционалном становишту хрватске левице. А то је да хрватска држава не сме кварити односе са западним савезницима ни по цену жртвовања интереса Хрвата у Босни.
Милановић је у ствари својим оштрим и бескомпромисним ставом значајно скренуо удесно. Хрватски председник наступа са јасне позиције да је Хрватска данас пуноправна чланица ЕУ и НАТО, па самим тим нема разлога да бежи од конфронтације како би заштитила своје виталне националне интересе. Уосталом зато се и прикључила тим војно – политичким савезима.
Све у свему можемо закључити да до сагледавање односа Милановића и Пленковића кроз призму доброг и лошег полицајца долази због различитих тактика и политичких приступа председника и премијера Хрватске, а никако услед неког тајног договора.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
