Слично (не и истоветно) повесним процесима у некадашњој Југославији, „слободно“, а заправо искривљено тумачење „права народа на самоорганизовање“ (и то са ослонцем на анахрона, историјска решења у погледу те самоорганизације на темељима територијално-административног уређења државе у складу са постфеудалним наслеђем конкретне просторне целине), од 1917. године, злочиначки, комунистички „експеримент“, условио је парадоксалну и потпуну политичку дивергенцију и духовно-идентитетску дезинтеграцију руске државне целине, која је постојала у доба Империје.
Управо, на темељима наведених процеса, а у складу са лењинистичко-бољшевичким и марксистичко-материјалистичким поимањем (и приступом решавању) социјално-политичких питања, руска државна целина раскомадана је у неколико десетина политичко-територијалних јединица, које су у деценијама постојања Савеза Совјетских Социјалистичких Република, добијале изразите атрибуте државности и суверенитета.
До те мере, да су на инсистирање совјетских комунистичких власти, оснивачком акту, односно потписивању Повеље Уједињених нација, из 1945. године, поред Совјетског Савеза, приступиле и Белоруска Совјетска Социјалистичка Република и Украјинска Совјетска Социјалистичка Република, чиме су ова два, тадашња, субјекта „совјетске федерације“, у погледу међународног јавног права, била изједначена са статусом суверене државе, којој су припадале.
Наравно, совјетске власти допустиле су овај несвакидашњи преседан из врло јасних геополитичких мотива.
Наиме, намеравале су да једноставно „повећају“ број гласова, односно подршке сопственим политичким и спољнополитичким стремљењима у утицајним и надлежним органима Уједињених нација. Међутим, путем анализе и овог корака тадашње званичне Москве, можемо да закључимо да су „идеја државе“ и „идеја нације“ имале специфичан развој, као и „чудновато“ место у лењинистичко-бољшевичкој номенклатури филозофских поставки државе и друштва у Совјетском Савезу у XX веку.
Заправо, троцкистичи принципи никада нису у потпуности напуштени, када је реч о односу совјетске интелигенције и политичких елита према „идеји и филозофији нације и државе“. Са друге стране, тај однос „пронашао“ је и снажна упоришта у историјском наслеђу царизма, када је реч о схватањима улоге националног идентитета у устројству једне државе у оквирима европске цивилизације.
Једноставно, руска, а потом и совјетска интелигенција, као и позвани академско-политички „кружоци“ у Санктпетербургу и Москви, све до данас, нису успели у потпуности да детерминишу појам руске нације или руског националног идентитета, који би се делом заснивао и на егзистенцијалном принципу његовог присуства на конкретно „омеђеном“ етничком простору.
Историјско, царистичко-материјалистичко духовно и идеолошко наслеђе активно се „супротстављало“ покушајима дефинисања датог појма у савременим оквирима постулативних норми на којима је изграђена европска цивилизација.
Управо, из датих разлога, „ток историје“ условио је снажан процес међусобног удаљавања различитих етничких целина унутар Совјетског Савеза, па и између руског и украјинског народа.
Били бисмо опасно необјективни, када бисмо ове тврдње, представљене, као својеврсни неуспех руских политичких и интелектуалних елита да украјински политички, па и национални идентитет „снажније задрже“ у релацији са руским, посматрали искључиво ван контекста утицаја политичког Запада.
Уистину, после распада СССР 1991. године, на наведене процесе, утемељене у вишевековном историјском наслеђу и развоју црноморског басена, тај утицај политичког Запада, у појединим сегментима, био је и пресудан.
Док је Русија, након доласка Владимира Путина на власт, покушавала да обнови свој статус велике силе и евроазијске империје, украјинске националне елите јачале су национални идентитет украјинског народа, који је после „крвавог Мајдана“ из 2014. године, био артикулисан и афирмисан на снажном антируском дискурсу и фундаментима. „Векови су ратовали против“ руско-украјинског „братства“ и комплексног етничког идентитета грађана Украјине и односа званичне Москве према том идентитету.
Није упутно, а свакако, услед различитог историјског наслеђа, не бисмо смели да поистовећујемо стања и процесе на Балкану са оним у Украјини.
Међутим, могли бисмо да дефинишемо једну паралелу између свремених руско-украјинских односа и духовно-националног идентитета већег дела грађана у Украјини, са једне стране, са приликама, процесима и стањима идентитетског карактера код већег дела грађана Црне Горе, те развоја националног идентитета црногорске нације и релација Србије и Црне Горе у XX и XXI веку.
У већем делу периода после 1991. године, Русија је (у покушајима обнове империје и статуса велике силе), заправо чувала, „неговала“ царистичко-материјалистичко наслеђе у дефинисању свог националног идентитета, али и стратешког националног и државног интереса.
То је само један од, истина мање важних разлога, због којих Путин није интервенисао у Украјини још 2014. године, на начин који је применио у фебруару ове године.
Отуда постоји и извесна зачуђеност и код руске и код украјинске стране, кад је реч о очекивањима и „духовно-идентитетским“ последицама овог несрећног рата. Многи грађани, које су у Украјини, од времена „Мајдана“, називали „умеренима“, тј. тамошња заједница, која је имала уравнотежен или, чак благонаклон став према Русији, наједном су показали страховито разочарење и фуриозан однос према званичној Москви, док су се у руској престоници изненадили, због чињенице да руски тенкови „нигде нису дочекани са цвећем и френетичним овацијама подршке“.
Макар, то нисмо имали прилике да видимо, можда и због разлога што су се руски медији, као и цела Русија, нашли под незапамћеним „пакетима“ дивљачке политике санкција од стране политичког Запада. Разуме се, шовинистичка „мајданска“ јавност, утвдрила се у свом украјинском идентитетском карактеру.
Покушај Москве да идентитетско питање у Украјини релативизује, путем афирмисања опробаних и крајње, злосрећно неуспешних совјетско-царистичких наратива о мањем значају националног идентитета, у ситуацији, када наведени идентитети егзистирају у оквирима моћних „глобалних империја“, пропали су.
Но, у међувремену, Бајден се поново уселио у Белу кућу, овај пут као председник.
Само да би забележио своју прву велику победу на спољнополитичком плану од када је почео његов први мандат. Наравно, говоримо о „победи“ само у контексту раумевања циљева Бајденове политике, који су се, готово одувек, огледали у тежњи да Русија остане изолована од савремених токова на планети, а да Европа остане „пука и неважна америчка колонија“. То је постигнуто…
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – Rat u Ukrajini (drugi deo)
Преузмите андроид апликацију.
